Glavna tema ove knjige je upravo ono što sam naslov sugeriše - suočavanje sa avetima prošlosti, težnja da se zauvek raskrsti sa bolnim iskustvima koja su obeležila naš život. Upravo to pokušaće glavna junakinja ovog romana, Ida, vrativši se u rodnu Mesinu na poziv majke koja želi da proda porodičnu kuću i tako se zauvek oslobodi tužnih uspomena na vreme provedeno u njoj nakon iznenadnog nestanka - odlaska Idinog oca. Hoće li Ida i njena mati uspeti da zauzdaju svoju „nedovršenu tugu“, ostaje na vama da sami proverite.

Dok sam čitala knjigu imala sam osećanje kao da gledam neki evropski umetnički film sa Žilijet Binoš na primer. Ritam radnje je ponekad možda bio previše usporen, ali sad kad sam završila s ovom knjigom utisak je ipak pozitivan, sviđa mi se kako su prikazana neka tanana osećanja junakinje, strahovi, teskoba. Život ne čine samo sreća i zadovoljstvo, ali knjiga nije negativna, ipak ima neke nade da se bol može pravazići ili makar da se s njim može živeti.

Dobro izgrađena, slojevita drama, nema suvišnosti, mogla bi se sažeti u ''priču o napuštanju'', ali je mnogo više. Glavna junakinja je izmučena nestankom oca. Nedostatak očeve figure ostavio je trajne posledice na Idu, sprečava je da raste i transformiše sebe. Na početku imamo fokus na relaciji otac-majka-ćerka, da bi kasnija relacija bila porodična kuća-majka-ćerka, gde kuća postaje najbliža očeva zamena. Svaka ''sitnica'' u delu ima značenje, obratite pažnju na simboliku vode.

Potresna priča o Idinom suočavanju sa prošlošću i događajima koji su je promenili tako što su je zarobili u trenutku i ostavili je istom preko dvadeset godina. Ovo je pokušaj da se razotkriju tajne i da se dugo potiskivana osećanja ispolje u pravom obliku. Ovo je, ustvari, jedna velika bolna priča o napuštanju.

Najbolji deo ove knjige, po mom sudu, predstavlja sledeća rečenica: "Smrt je tačka na kraju rečenice, a nestanak odsustvo tačke, odsustvo bilo kakvog znaka interpunkcije posle reči". U životu treba biti jak, čvrst, izdržljiv, uporan, treba biti kao stena, ali ne kao stena u potpunosti, jer sve stene imaju zidove koji mogu da budu "opasni i naporni za penjanje". Čak i kad se sve urušava, kad se krov našeg života približava, ili naizgled približava kolapsu, možda baš tada najviše treba zverati naokolo i tragati za i najmanjim tračkom lepote, za odbleskom nade, za nasmejanim i dobronamernim licem, za utehom, za mirom, utočištem, skrovištem jer posle, kada nas neko upita, možemo reći da "krov se urušavao, a to je i dalje bilo najlepše mesto u celoj kući, u celom gradu, čak na celom svetu". Treba imati spremnost otvoriti se ka patnjama i bolu drugih ljudi i shvatiti da "stvarno postoji ta strana zemlja koja se zove tuđ bol, bol isti kao naš i ujedno potpuno nepoznat".