Prikaz romana „Zbogom aveti“

Pre nego što je počela da piše za odrasle, Nadija Teranova je posvećeno i mnogo pisala za decu. Tako je razvila jasan i jezgrovit stil, poput glasa najboljih usmenih pripovedača, onih koji pažnju publike ne drže svojom dikcijom ili neizvesnim obrtom, već nevidljivom snagom zajedničkih emocija. „Zbogom aveti“ karakteriše upravo ovo suptilno pripovedanje koje ne umanjuje dramatičnost ispripovedanih događaja već podvlači njihovu svakodnevnu notu čineći ih na taj način poznatim i okrutno bliskim.

Knjiga je podeljena u tri dela: Ime, Telo i Glas. Ime oko koga se, poput oko neke nepremostive praznine,  fokusira prvi deo romana jeste Sebastijano Lakvidara (ime oca protagonistkinje Ide). Jednog jutra, kad je Idi bilo trinaest godina, depresiji sklon Sebastijano je ustao, izašao iz kuće i nestao. Na početku romana, od tog jutra prošlo je dvadeset i tri godine i Ida, koja je udata i živi i radi u Rimu, vraća se kući u Mesinu gde je provela detnjstvo i tinejdžerske dane. Tu kuću je majka odlučila da proda, ali je pre toga bilo neophodno rasporediti predmete koji su se godinama gomilali i popraviti krov koji prokišnjava. Za Idu će povratak biti neverovatno iskustvo. Mali svet u kojem je živela sa svojom majkom potpuno će je opčiniti, i čak će najnebitniji predmeti postati saučesnici u vaskrsavanju prošlosti za koju joj se čini da je osuđena na to da zauvek traje. 

Nakon očevog nestanka, Ida i njena majka ostale su u tišini, pretvarajući se da žive u podnošljivom okruženju dok je on privremeno odsutan. Potisnut ovom isceniranom i prividnom normalnošću, njihov bol i gnev nikad nisu izašli na videlo. Potisnuto ime probijalo se postajući sve invanzivnije: „Očevo ime je i dalje bilo u tanjiru za večeru, krilo se u trulom voću na kredencu (...) čovek koji je nekada bio moj otac posmatrao je naš život i nastaviće to večno da radi.“

Ako se prvi deo vrti oko očevog imena, drugi deo je usmeren na odsutvo njegovog tela. Ida toga postaje svesna koračajući sporo ka bolnoj spoznaji: „Trebalo je da majka i ja, kad su prošle trauma i zima, jedne sasvim obične letnje večeri, sa komarcima koji su nam grizli noge, nedopečenim i loše pripremljenim fileom na tanjiru, zujanjem neonskih svetiljki i prašinom na plastičnom lusteru, uključenim televizorom na kome su bile najružnije letnje pesme, naprosto spustimo viljušku i kažemo jedna drugoj: otišao je (…) trebalo je da: pomešamo svoje suze s uljem i masnoćom iz kotleta, imenujemo očevo telo, napravimo mu, ako treba, grob od rečenica i plača. Nismo to uradile i njegov mrtvački kovčeg je ostao svuda oko nas.“

Telo i glas

Za Idu je odsutvo očevog tela bilo pogubno. To ju je navelo da zanemari sopstvenu telesnost, da sebi govori da ako se telu nešto dogodi „onda se to zaista nije dogodilo”, nijedno telo za nju nije imalo vrednost jer je očevo telo je jednog jutra nestalo. Malo drugačije je bilo s njegovim glasom i mirisom. Ida je bila ubeđena da je uspela da ih sačuva, da ih zarobi u crvenu kutiju gde je sačuvala traku sa snimljenim glasom i lulu koja čuva miris duvana iz prošlih vremena.

Glasu je posvećen poslednji deo romana „Zbogom aveti“. U njemu ne odjekuje samo očev glas koji ćerka preslušava i u prvi mah ne prepoznaje. Još dva glasa ulaze u Idin život, zaobilazeći zid kojim je ona zaštitila gnezdo vlastite nesreće: glas njene najbolje prijateljice iz detinjstva, Sare, i Nikosa, mladića koga je tek upoznala. Ida nije znala kako da se saoseća sa Sarom kad je ona pre mnogo godina odlučila da abortira. Sad je bila spremnija da razume Nikosovu bol, kome je devojka poginula u saobraćajnoj nesreći, ali koji je odbio njenu empatiju odlučivši se za smrt.

Za težinu koja ostaje nakon gubitka ne postoji magičan recept, poručuju nam poslednje stranice romana „Zbogom aveti“. No, sposobnost da se otvori ka patnjama drugih pomaže Idi da se izvuče iz pasivnosti njenog neproživljenog bola i baci u more crvenu kutiju u kojoj su njene okamenjene uspomene.

„Zbogom aveti“ je roman koji se dešava u Mesini koja je obeležena snažnim sećanjima, neplanskom gradnjom, ulicama čiji nazivi prizivaju antičke mitove, zakrčenim. Odakle proizilazi Nadijin dar da opiše svoj rodni grad tako običnim i dinamičnim stilom, koji je upravo zbog toga tako ubedljiv? Čini mi se da se trag krije u imenu kome je posvećena ova knjiga: Natalija Ginzburg.

Autor: Maria Bartini
Izvor: lindiceonline.com