„Očevo odsustvo me je posećivalo između sutona i večere. Otvorila bih balkon u nadi da će se oluja uvući kroz tavanice i napraviti pukotine u zidovima, preklinjala sam severac da se pretvori u uragan i obori na pod sat i stolice, podigne krevet, jastuke i posteljinu. Zar ne želiš da znaš da sam porasla, zar te to ne zanima?, pitala sam, a niko mi nije odgovarao.“
Roman „Zbogom, aveti“ Nadije Teranove prati život Ide, glavne junakinje u njenoj trinaestoj i dvadeset trećoj godini. Njeno odrastanje je prekinuto onog dana kad je njen otac odlučio da nestane bez pozdrava, ostavljajući nju i njenu majiku „sahranjene” u istoj kući u kojoj su nekad bili srećne, u kući s pogledom na Mesinski moreuz prepunu predmenta prožetih legendom i sećanjem.
Godinama kasnije, želeći da ostavi sve za sobom, Ida napušta Siciliju i seli se u Rim. Tamo je pronašla ljubav a sopstveni bol pretočila u priče koje piše za jednu radio emisiju. Uz mnogo teškoća uspela je da stvori novi život daleko od ostrva na kojem je još uvek bila devojčica.
Jednog dana, međutim, dobija poziv od majke gde saznaje da je krov počeo da se urušava i da ga moraju popraviti kako bi potom prodale kuću. Došlo je vreme da odluče koje će stvari sačuvati a koje baciti. Došlo je vreme za povratak.
Tako počinje sugestivni roman Nadije Teranove, putovanjem kroz vreme i prostor, do Scile i Haribde, do kuće između dva mora, do svojih „uvređenih“ soba, do nestabilnog krova. Dobrodošlicu joj pruža osvetljeni grad, koji se ponovo konstruiše u njenom pogledu devojčice, i majka kojoj Ida ne može da oprosti napor da sve zaboravi ne bi li nastavila dalje. Tu, na jedinom mestu na kojem može da vrati vreme, Ida traži odgovore i čuva staro blago: crvenu kutiju koju je sakrila dve godine nakon što je otac nestao. Ovo je glavni motiv njenog povratka.
U romanu „Zbogom, aveti“, autorka pripoveda oniričnim i delikatnim tonom koji razotkriva površnost predmeta, oslobaćajući život onih kojima pripadaju. Jedino se na taj način može vratiti izgubljeno vreme i reći „zbogom“ sopstvenim avetima. Ali, da li joj to sad zaista treba, u ovom trenutku njenog života? Možda. Aveti u ovom zavodljivom romanu ne daju odgovore, a upravo je njhovo ćutanje razlog zbog kog sadašnjost progovara opominjući da se sigurnost ne sme pretvoriti u pasivnost.
Nisu mrtvi ti koje zanima da li je Ida odrasla, već samo živi.
Izvor: sololibri.net