Jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma.
„Zid je izrešetan, i prazan. Dvoje starih seljaka leže na zemlji, njihovi đonovi vire u sobu. Njihove glave okružuju vojničke čizme. Njena svilena marama skliznula je s glave na vrat. Njegova crna krznena kapa nije. Koja li je to, ista, poslednja. Da li bi mogao da otvoriš ova dva leša, pita Adina, a Paul otvara i zatvara makazice za nokte: To je gore nego da moram da zavirim u moju majku i mog oca, kaže on. Otac me je često tukao, plašio sam ga se. Kada bih za vreme jela video njegovu ruku kako drži hleb, moj strah bi nestao. Tada je bio sličan meni, tada smo bili jednaki. Međutim, kada me je tukao, nisam mogao da zamislim da istom tom rukom i jede.
Paul uzdiše duboko pritisnut umorom nebrojenih dana. Tamo gde je u drugima srce, u njima je groblje, kaže Adina, sve sami mrtvaci između njihovih slepoočnica, skvrčeni i krvavi kao smrznute maline. Paul briše suze sa obraza: Gadim ih se, a moram da plačem za njima.“
Rumunija poslednjih dana Čaušeskuove diktature. U sveprisutnom raspoloženju straha i užasa nastavnica Adina, fabrička radnica Klara i muzičar Paul pokušavaju da prežive. Lisičje krzno na podu pored Adininog kreveta kome je, kada ona nije bila u stanu, najpre odsečen rep, pa jedna zadnja noga, pa druga, a potom i obe prednje i na kraju i glava, dokaz je da je Adina pod prismotrom rumunske tajne policije. Lisičje krzno je poruka da njen život nije njen. Svi se nadaju promeni, svi je već naziru. Ali šta će doneti promena?
Ni narodna pobuna, ni svrgavanje Čaušeskuovih ni ono što je došlo posle stišavanja naleta opšte radosti i suza i svih propratnih ludila, kao da nije mnogo promenilo. Neki ljudi su i dalje u životnoj opasnosti. Neki ljudi su i dalje gladni i siromašni, i podozrivi. Neki prijatelji postali su izdajice, drugi su nestali, verovatno su ubijeni; bivši direktori najednom su nastavnici, upravnici su se preko noći premetnuli u direktore. Jer „svet se vrti, a i mi sa njim“.
Jer koliko god diktatori strašni bili u jeku svoje vladavine, oni su to što jesu samo zato što iza njih stoji moćna mašinerija od čije volje, to jest interesa zavise svi i sve. I sami diktatori. Samo „jedan kaput zamenjuje drugi“. Jer lisac je oduvek bio i biće lovac.
Herta Miler i u ovom romanu iz 1992. godine moćne poetske slike povezuje s ritmičnom prozom, a rezultat je jedinstveno književno suočavanje sa užasima totalitarizma, ali i sa užasima koji dolaze posle totalitarizma. S najvećim od svih užasa – sa beznađem.
„Ovo je roman o moći despotskih vlada i njihovom poigravanju sa strahovima i onim u šta strah pretvara čoveka. Ovo je knjiga o jednoj dalekoj zemlji i o vrlo dobro nam poznatom načinu rada tajnih službi. Roman zaista zaslužuje mnoštvo čitalaca.“ Süddeutsche Zeitung
„Ta sveprisutna ružnoća bila je jedina jednakost koja je postojala u socijalizmu. Bila je namerna, bila je deo programa diktature. Bili smo umorni od života, od predmeta proizvedenih u socijalizmu: betonskih zgrada, nameštaja, zavesa, posuđa... Socijalizam je proterivanje lepote. Posle pada Berlinskog zida ustanovila sam da je planska ružnoća obuhvatala celu Istočnu Evropu.“ Herta Miler
,,Životinja srca“ govori o Rumuniji osamdesetih godina prošlog veka, o sveprisutnom strahu, o ideji bekstva iz Čaušeskuove diktature, o prijateljstvu, poverenju i naposletku izdaji. Život u totalitarizmu, strategije bekstva, odbrane ili barem očuvanja kako mentalnog tako i fizičkog zdravlja, neprestana potraga za slobodom od terora podjednako kao i od zagušljivosti, neiskrenosti i sveopšte paranoje, strahu koji u ljude uteruje diktatura i prijateljstvu kao jedinom istinskom bekstvu, sve su to teme koje čine okosnicu ovog romana. Naslov romana je takođe veoma zanimljiv i dolazi od ruminskog neologizama inimal koji objedinjuje reč inima (srce) i animal (životinja), životinju srca svako nosi u sebi, ona određuje ko smo, a time i našu sudbinu.
Knjiga u kojoj su predstavljeni užasi totalitarizma i užasi nakon totalitarizma kao i najveći od svih užasa - beznadje. Simbolika naslova, koja govori da vuk dlaku menja, ali da njegova ćud ostaje ista, pokazuje da sistem straha i obespravljenosti, jednom usadjen u čoveka, opstaje i dugo nakon uklanjanja uzročnika straha. Strah je sigurno najjača čovekova emocija, zato se njime tako lako manipuliše. Nastavnica Adina, fabrička radnica Klara i muzičar Paul pokušavaju da se izvuku i prežive užase totalitarizma. Adina, igračka jednog oficira tajne službe, u svojoj skromnoj sobici ima pred krevetom krzno lisice. Preko ovog krzna kome iz dana u dan bivaju odsečeni ekstremiteti, otkriva da je nadzire tajna policija. Lisičje krzno je poruka da njen život nije njen i da ona nema prava da donosi odluke. Kada njena strepnja i strah prerastaju u saznanje da je obruč stegnut do kraja, spas će potražiti u bekstvu i skrivanju.
Svet se vrti, a i mi s njim, dok svako radi ono što mora
Evgenija Anđelković
Kakav roman! Realno prikazana obespravljenost ljudi u strahovladi despotskog režima. Svi su pod prismotrom, svi žive pod stalnim nadzorom i strahom od potkazivanja. I svi se nadaju nekoj promeni. A kad ta promena dođe, šta će se desiti? I nakon svrgavanja diktatora, sistem straha će nastaviti da vlada. Neki ljudi su i dalje gladni, neki su poslovno napredovali a neki drugi nazadovali, neki su ubijeni a neki su postali izdajice. Svako je uradio ono što je morao…Na mene je najveći utisak ostavila slika despotske vlade koja se poigrava strahovima pojedinaca i uopšte celog naroda. Mislim da je strah najjača čovekova emocija, zato se njime tako lako manipuliše…Autorka je na poetski način prikazala činjenice sumorne stvarnosti, i to je ono što ovu knjigu čini jedinstvenom...Razumećete kad pročitate!
Odlična knjiga.Naročito mi se dopada njen stil- sveden a po meni, poetski, njena sažetost rečenice koja još više nagoveštava nego što direktno kaže. Odlično prikazana atmosfera straha, torture ali i borbe protiv nje.Možda je trebalo odabrati neki drugi odlmak uz kratki prikaz ove knjige.Generacije koje su odrastale u socijalizmu/komunizmu izuzetno dobro će razumeti ovo štivo.
Knjiga je ostavila snažan utisak na mene. Prepuna je neobičnih i moćnih rečenica koje navode na razmišljanje Zaista je živo i dobro opisala kako se ljudi ponašaju u diktaturama. Očigledno je da je izvrstan poznavalac ljudske prirode.
Dobitnica Nobelove nagrade za književnost Herta Miler primetila je da se u Istočnoj Evropi i dalje mogu osetiti ostaci diktatura, da mentalitet traje duže od jedne diktature, kao i da se uvek iznova j...
Za nekoga koga intervjui podsećaju na ispitivanja u Čaušeskovom režimu, Herta se ohrabrujuće pozitivno smeje. Kada sam se sastala sa ovom nobelovkom, uhvatila me je za ruku i prošaputala: „Slomljena s...
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.