Nisam htela da govorim, htela sam da ćutim. Gledala sam, kroz magličastu koprenu što je postojala samo u meni, to voljeno lice odjednom tako udaljeno. Želela sam da me majka odvede nekud iz te ledene kuće pune tmine, od tih nepoznatih ljudskih stvorenja koja su stalno bila oko mene sa svojim mirisima, rečima, koracima, ali sam znala da ona to ne može, da mi nemamo kud jer se dogodilo nešto zbog čega su i moji roditelji, nekada moćni, postali nemoćni.

Dramatični događaji opisani u ovoj knjizi su uspomene Svetlane Velmar-Janković na svoju najraniju mladost, na lično iskustvo evropskog sumraka krajem tridesetih godina XX veka, na doba okupacije Kraljevine Jugoslavije i, najzad, srpskog društvenog i građanskog sloma posle savezničke pobede nad fašizmom i ulaska partizanskih i sovjetskih trupa u ratom razorenu zemlju. 

Pred očima devojčice smenjuju se „prozraci“ bezbrižnog detinjstva u uglednoj porodici visokog državnog službenika u Beogradu, pred Drugi svetski rat, oglašavaju se zloslutni glasnici apokalipse iz zelenog oka filipsovog radio-aparata, ređaju odlomci sećanja na izdaju u praskozorje 6. aprila, na pakao i pometnju bombardovanja, na rušilačku neman zla, oskudicu i zbegove koji su usledili tokom teških godina tuđinske okupacije, konačno i na poraz nacizma u svetu i pobedu revolucije u Jugoslaviji i uspostavljanje takozvane narodne vlasti.

Lična drama devojčice i njene obespravljene porodice pretvara se na kraju u potresne prozrake surove odmazde pobednika nad mnogim nekada imućnim građanskim porodicama u Srbiji, proglašenim za narodne neprijatelje a krivim bez krivice.

Ova jedinstvena, mudra, a neretko i dirljiva sećanja prenose čitaocu nauk da pobeda nad zlom ne donosi uvek oslobođenje od terora i straha.