Prozni testament naše velike književnice.

Epoha je počinjala: pedesete godine XX stoleća posle Hrista. Prelom veka. Epoha koja se u našoj zemlji, tada Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, menjala neverovatnom brzinom. Deset godina, od 1950. do 1960, pričinjavaju mi se kao deset vekova ali, uistinu, i kao deset godina stopljenih u kratku traku zgusnutog, već nerazgovetnog vremena...

Nastavak prve knjige Prozraka Svetlane Velmar-Janković u potpunosti rasvetljava odiseju njene porodice kroz prilike i neprilike novog vremena i novog, socijalističkog režima, gde je bilo malo ili nimalo mesta za pripadnike poražene i omražene građanske klase. Zahvaljujući svojoj mladosti, bolje reći nedužnosti, odličnim ocenama tokom školovanja i rešenosti da svojim radom i upornošću ne odudara od svoje generacije, Svetlana Velmar-Janković uspela je da se izbori za svoje mesto u novom poretku a da se ne odrekne ni svoje prošlosti, ni svojih najbližih.

U okruženju književnih tradicionalista po završetku rata, Velmarova se sa grupom vršnjaka i literarnih istomišljenika svrstava u moderniste, u čuvenu „rezervnu generaciju“ u doba najtvrđeg socrealizma, i počinje da objavljuje svoje priče, kritike, oglede, prevode. Trnovit put do samopotvrđivanja i uspeha pratio je Svetlanu Velmar-Janković ponajviše zbog sudbine njenog oca, poznatog pisca Vladimira Velmara-Jankovića, koji je posle rata bio primoran da emigrira kao pripadnik Nedićeve vlade i „domaći izdajnik“ osuđen u odsustvu na smrt. Ova knjiga je, pored ostalog, i ispravljanje te nepravde i podizanje trajnog literarnog spomenika Vladimiru Velmaru-Jankoviću.

U dodatku Prozraka 2 priređivač Žarko Rošulj priključio je brojna dragocena dokumenta, fotografije i pisma iz porodične arhive koja prate i ilustruju ovu jedinstvenu, dramatičnu životnu priču.