Roberto Bolanjo nas u svojo knjizi Čile noću lagano vodi kroz životnu ispovest sveštenika Sebastijana. Naizgled nepovazane epiziode iz sveštenikovog života i života ljudi koje je sretao, u stvari predstavljaju svojevrsnu gradaciju pošto je svaka sledeća priča bolja i zanimljivija od prethodne. Sve priče, za koji imamo utisak da su ustavri digresije, vode do one krunske priče o njegovom podučavanju čileanskog generala i diktatora Augusta Pinočea, osobe sa kojom će nas još ranije, usputno, upoznati nazivajući ga ostarelim mladićem. Nakon toga slede priče čiji kvalitet opada. Dijalozi vođeni sa Pinočeom i način na koji nas je doveo, a zatim i odveo, do (od) te priče su fenomenalni i ovoj knjizi daju izrazitu vrednost, bez obzira sto neke od priča ne zavređuju ni najmanje pažnje, posebno jedna od prvih (o poseti imanja kritičara Farvela). Posebnu vrednost knjizi daju i osvrtanja autora na čileanski mentalitet koja se najčešće sastoje samo od par reči ali veoma upečatljivih. Forma samog romana (bez pasusa i izuzetno duge rečenice) vam ne daju da stanete sa čitanjem, što može biti problem ako ste ovu malu knjigu uzeli za prekraćivanje vremena u gardskom prevozu.