Roberto Bolanjo
Roberto Bolanjo je rođen 1953. u Santjago de Čileu. Umro je 2003. u Barseloni.
Najpoznatiji je kao autor romana, kojih ima 12: „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984; koautorski; nagrada Ámbito literario), „Ledena staza“ (La pista de hielo, 1993; Nagrada grada Alkala de Enares), „Staza slonova“ (La senda de los elefantes, 1994; nagrada Feliks Urabajen), „Nacistička literatura u Americi“ (La literatura nazi en America, 1996), „Udaljena zvezda“ (Estrella distante, 1996), „Divlji detektivi“ (Los detectives salvajes, 1998, nagrade Romulo Galjegos i Eralde, Nagrada Čileanskog saveta), „Amajlija“ (Amuleto, 1999), Monsieur Pain (1999), „Čile noću“ (Nocturno de Chile, 2000), „Antverpen“ (Amberes, 2002), „Lumpenromančić“ (Una novelita lumpen, 2002) i 2666 (posthumno; nagrade Salambo i Hose Manuel Lara, Nagrada grada Barselone). Značajan i kao pisac zbirki priča „Telefonski pozivi“ (Llamadas telefónicas, 1997, Nagrada grada Santjago de Čilea), „Kurve ubice“ (Putas asesinas, 2001) i „Nesnosni gaučo“ (El gaucho insufrible, posthumno). Objavio je i šest knjiga poezije.
Bolanjo je svojevremeno bio aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je i u Meksiku (desetak godina) i Španiji (od kasnih sedamdesetih do smrti). Prevođen je na oko dvadeset jezika. Značajan je pre svega kao autor koji je, podržan mlađim hispanskim piscima koji ga u velikoj meri smatraju pretečom, svojim istovremeno neposrednim, bespoštednim i vrlo poetičnim jezikom i originalnim formama, praktično ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti.