Koegzistenciju čoveka i prirode nije skoro ovako duhovno opisao neko ,kao što to čini Konjeti.
Inspiriše, budi, razdrmava nas iz korena našeg detinjstva, preko naše mladosti i prati na putu ka starosti. Sav taj put popločan je izuzetno emotivnom i upečatljivom pričom, koja se u ovoj knjizi sastoji iz dva dela.
Prvi deo tiče se Konjetijeve mladosti i njegovog povezivanja sa planinom, sa Alpima, tim veličanstvenim gorostasima izmedju Italije i Švajcarske najvećim delom, a u dodiru i sa Austrijom, Nemačkom, Lihtenštajnom i Francuskom.
Medjutim, najemotivnije i najznačajnije prikazani momenti u Konjetijevim delima tiču se Alpa sa pogledom na Milano, na njegovu rodnu Italiju, u kojoj se osećao dobrodošao kao rodjen, ali stranac kako je dalje čeznuo za životnim rastom, dok je mudrost pronašao daleko na kraju sveta, na Himalajima, o kojima govori drugi deo knjige.

Autor se u gradu osetio sputan autoritetima i pravilima, izgubio je inspiraciju i prestao da piše. Zato je poželeo da se vrati na planinu svog detinjstva kako bi ponovo pronašao onu stranu sebe koju je izgubio. On je na planini bio srećan, a ta sreća je bila tiha i zarazna, osećao je povezanost sa zemljom i nebom, potrebu za slobodom i glad za razumevanjem stvari. Planina mu je nesebično davala to što je izgubio – osećaj snage i slobode, da gospodari svojom sudbinom, mogućnost da pogreši, da oseti svoje telo – da padne, trči, skače, vere se, naučio je da cepa drva, da pali vatru po oluji, iskopava i sadi povrće, kuva sa planinskim začinima, muze krave, balira seno. Boravak u planini za njega znači ostaviti poznato i otkrivati deliće novog, nepoznatog sveta, planina postaje izvor svega i put ka spoznaji suštine života. Naučio je da gleda i uspeva da pronađe reči kojima će opisati to što je video. Ova knjiga je svedočanstvo o pronađenoj inspiraciji i velikoj ljubavi prema planinama.

Za razliku od njegove knjige Osam planina, ova nije ostavila neki jači utisak na mene. Prva novela je interesantna i priča drži pažnju. To se ne bi moglo reći i za drugu novelu. Priča je ravna, da ne kažem monotona. Biću iskrena do srži, u ovoj knjizi su najlepše naslovne korice. Kad sam zatvorila poslednju stranicu, nikakvu emociju nisam imala, što mi se gotovo nikad nije desilo. Šteta...

Ova novela je omaž prirodi i njenim lepotama, tajnama i svemu što je čini, ovo je jedna prava posveta životu. Ne ide ovaj skromni putnik da prirodu osvaja ili ukroti, ne želi da je potčini već da se s njom udruži i sprijatelji, ne ide da dokuči neke njene tajne, već da tiho zatraži pomoć da dosegne tajne svoje, nema neki jasan cilj i ne planira, po svaku cenu. da se penje na neke vrhove, uzvišenja jer zna da tamo može naći samo onu bistrinu, prosvetljenje, jasnoću i uzvišenost koje je sa sobom tu poneo, koje je već u sebi oživeo, pokrenuo. Primetićete na koricama knjige šiljate vrhove sa leve strane putnika kako se jasno ističu i nameću svojim snegovitim oštricama, međutim, on, čini mi se, ne poklanja previše pažnje njima već gleda pravo ispred sebe, on očigledno nigde ne žuri, ide korak po korak sa težinom na plećima ali i teretom na srcu. Dve novele, jedna je putnik, a druga je priroda, posle putovanja i druženja postaju novela cela, i na kraju shvate da nikad nisu ni bile odvojene.

Kao što sam i očekivala, pravo osveženje od Konjetija. Iz vreve trke, frke, i haosa gradova on nas vodi u planine. Vodi nas do predivnih pejzaža, novih kultura, ovaj put na Himalaje. Pođite sa njim na njegov put samospoznaje i dozvolite sebi da se opustite i uživate.