Postoji li idealna dužina poglavlja?

U novembru 2022, dok je čitao knjigu „Tajna istorija“ Done Tart, jedan korisnik je na BukToku ostavio sledeću kratku poruku: „Zašto me niko nije upozorio na dužinu poglavlja? Više od šesto strana i samo osam poglavlja? Užas!“ Iako je ton poruke očigledno ironičan, nemoguće je ne primetiti da trenutno prolazimo kroz period u kome su kratka poglavlja izuzetno popularna.

Napisan pre punih trideset godia, debitantski roman Done Tart uklapa se u trend „dark academia“, koji među ljubiteljima knjige na TikToku ima neobično veliki broj poklonka, ali njegovih šeststotinak stranica je zaista podeljeno na samo osam poglavlja, što je prilično veliki zalogaj za većinu današnjih čitalaca, naviklih na kratka, ili kako to neki marketinški stručnjaci zovu „čips“, poglavlja: poglavlja od oko 2000 reči koja, slično grickalicama, izazivaju zavisnost i teraju vas da se stalno vraćate po još.

Za nedostatak koncentracije kod sveg većeg broja ljudi možemo kriviti TikTok ili uticaj pandemije, ali odgovor se možda može pronaći i u pomalo izlizanoj frazi da je promena jedina konstanta u životu. U 18. veku, prosečna dužina poglavlja iznosila je oko 1500 reči, dok se u 19. veku taj broj popeo na oko 3500.

Poreklo poglavlja

Prva poglavlja pojavila su se pre više od dve hiljade godina, u onome što danas nazivamo publicistikom i zbornicima. Označeni brojevima, ovi prekidi u rukopisima služili su čitaocima kao pomagalo, zahvaljujući kome su lakše pronalazili određene delove teksta. Brojevi su im uglavnom olakšavali da zapamte gde se tačno nalaze korisni citati i informacije.

Ono što se pokazalo kao zgodno za brzo pronalaženje informacija nije, međutim, bilo tako korisno kada je u pitanju bio narativ. Antički i srednjovekovni učenjaci koji su se bavili proučavanjem hrišćanskih svetih tekstova izgubili su mnogo dragocenog vremena tražeći odgovarajući način da podele tekst Biblije i time spreče tadašnje „urednike“ da na svoju ruku određuju dužinu poglavlja i dodeljuju im naslove na osnovu onoga što su oni lično smatrali najvažnijim elementom teksta. Početkom 13. veka, pariski teolozi više nisu mogli da trpe takav haos i zato su standardizovali podelu na poglavlja, dajući im naslove prema vremenu i lokaciji, ali ne gubeći iz vida ključne događaje.

Za manje celine unutar teksta još ranije je odabran latinski naziv capitulum. Jevsevije Sofronije Jeronim (Sveti Jeronim Stridonski), koji je između 382. i 405. godine prvi preveo Bibliju sa starogrčkog i hebrejskog na latinski, smatra se prvom osobom koja je upotrebila taj naziv, kao i pojam index capitulorum, za ono što bismo danas nazvali sadržajem.

Iako podela na poglavlja u cilju razdvajanja informacija deluje sasvim logično, postavlja se pitanje zbog čega se ona koriste i u fikciji. U sjajnom eseju „Poglavlje: Istorija“, objavljenom 2014. u Njujorkeru, autor Nikolas Dejms objašnjava uticaj uvođenja poglavlja na sledeći način: „Poglavlje je u roman unelo dašak svežeg vazduha: podstaklo je čitaoca da napravi pauzu, zastane i spusti knjigu – da pročita jedno poglavlje pred spavanje, recimo. Poglavlja su uvela čitanje romana u rutinu svakodnevnog života.“

Poglavlja u 18. veku

Dejms navodi da su pisci u početku čitaocima ljubazno objašnjavali zašto bi pauze u tekstu mogle biti korisne. Henri Filding je, na primer, u svom romanu „Džozef Endrus“ opisao „one male razmake između poglavlja“ kao „krčmu ili odmorište, gde biste mogli zastati i naručiti piće, ili neku drugu vrstu osveženja, ako vam je tako po volji.“

To ipak ne znači da su pisci poglavlja uvek shvatali ozbiljno. U satiri „Priča o buretu“ (1704), Džonatan Svift u narativ umeće veliki broj digresija (uključujući i „Digresiju u slavu digresija“), a ponekad i uputstva čitaocu da, ukoliko to smatra primerenim, iseče pročitano poglavlje i prebaci ga na neko drugo mesto u knjizi. Lorens Stern se u romanu „Tristram Šendi“ služi poglavljima kako bi svom tekstu dao vizuelnu dimenziju: on ostavlja jednu stranicu 38. poglavlja praznu kako bi čitalac sam „u glavi zamislio“ izgled udovice Vodman, a 18. i 19. su potpuno prazna jer bi čitalac trebalo da ih popuni kada završi sa čitanjem 25. poglavlja.

Poglavlja u 19. veku

Serijsko objavljivanje romana u dnevnoj štampi ili u vidu zasebnih izdanja – kao što je, na primer, bio slučaj sa „Pikvikovim klubom“ Čarlsa Dikensa i „Midlmarčom“ Džordž Eliot, čiji su nastavci objavljivani jednom mesečno – omogućilo je piscima da uzbudljivim i neizvesnim završecima nastavaka zadrže pažnju čitalaca. Na početku takvih poglavlja obično se nalazio kratak prikaz radnje novog nastavka, koji je, poput zadihanog glasnika, obaveštavao čitaoca o onome što sledi i podsticao ga da ne odustaje od čitanja. Ovaj trend je bio relativno kratkog daha, a sažetke su s vremenom počeli da potiskuju kratki i jednostavni naslovi.

Objavljivanje u nastavcima bilo je sjajan način da se izgradi odana čitalačka baza, a u isti mah je i čitanje fikcije učinilo dostupnijim: iako je cena knjiga između 1828. i 1853. pala za 40 posto, one su za većinu stanovništva još uvek bile preskupe. Za razliku od drugih poznatih pisaca, koji su u to vreme retko uspevali da prodaju više od 500 primeraka svojih knjiga, Dikensu je do 1879. godine pošlo za rukom da proda 800 hiljada primeraka „Pikvikovog kluba“, u najvećoj meri zahvaljujući serijalizaciji.

Iako je svoja rana dela uglavnom objavljivao u nedeljnim nastavcima, Dikensu su više odgovarali mesečni, jer su mu pružali priliku da se služi „velikim platnom i velikim četkama“. Blizak kontakt sa čitalačkom publikom i njihove reakcije na objavljene nastavke omogućavali su mu da u hodu menja i dorađuje svoje priče. Volter Gej, jedan od junaka romana „Dombi i sin“, prvobitno je trebalo da doživi nesrećnu sudbinu, ali mu je Dikens na kraju, na sugestiju čitalaca, podario hepiend.

Poglavlja u 20. veku

Kada su poglavlja prihvaćena kao neizostavni deo strukture romana, pisci su počeli da pronalaze nove načine da se sa njima poigraju. Jedan od tih načina bilo je korišćenje naslovâ i numeracije da se dodatno istaknu elementi karakterizacije ili teme obrađene u knjizi. Užasi Prvog svetskog rata, kao i milioni smrti kojima je rezultirao, doveli su do književnog i društvenog odbacivanja statusa kvo i perspektive nepouzdanog naratora. Virdžinija Vulf je svoj roman toka svesti „Gospođa Dalovej“ umesto na poglavlja podelila na dvanaest odeljaka, od kojih svaki predstavlja jedan sat u danu. Džejms Džojs je „Uliksa“ podelio na tri knjige i 18 „epizoda“, koje labavo korespondiraju sa 24 u Homerovoj „Odiseji“. Te epizode nisu imale oznake poglavlja niti naslove, iako ih je Džojs imenovao u svojim pismima.

Upotreba naslova i sadržaja poglavlja u svrhu poigravanja sa formom nije, doduše, predstavljala nikakvu novinu. Luis Kerol je naglasio fantastičnu prirodu romana „Alisa s one strane ogledala“ rimovanjem naslova poslednjih poglavlja (od kojih se, uzgred, jedno sastoji od samo pedesetak reči, a drugo od ukupno sedam). Uspon metafikcije i generalna razigranost postmodernističke književnosti podigli su ovo na još viši nivo. Na početku romana „Na reci kod Dve ptice“ Flena O’Brajena stoji natpis Poglavlje 1, ali se zatim do kraja knjige ne pominje nijedno drugo poglavlje. Kurt Vonegat, pak, svoju hladnoratovsku satiru „Svračje noge“ deli na 127 poglavlja, od kojih većina nije duža od jedne stranice, dok se neka sastoje od samo jedne rečenice.

Dužina poglavlja danas

Kao što je već pomenuto, podela na poglavlja ponekad pomaže piscima da naglase temu (ili teme) koje obrađuju. U romanu „Neobičan događaj sa psom u noći“, čiji je protagonista autistični matematički genije, pisac Mark Hadon označio je poglavlja isključivo prostim brojevima. Kormak Makarti je u svom Pulicerom nagrađenom romanu „Put“ u potpunosti izbegao ovu podelu kako bi naglasio efekat iscrpljujućeg putovanja svojih junaka kroz postapokaliptičnu Ameriku.

Otkako su mobilni telefoni postali brz i pouzdan izvor dopamina u čovekovoj svakodnevici, knjige moraju pošteno da se potrude kako bi zadržale našu pažnju. Pored posla, porodice i društvenih mreža, ljudi danas imaju sve manje vremena i strpljenja za čitanje. To je jedan od glavnih razloga zbog kojih pisci u poslednje vreme skraćuju poglavlja u svojim knjigama, naročito onim čija su ciljna grupa čitaoci mlađi od četrdeset godina.

Svaki pisac, međutim, zna da ne postoji „idealna“ dužina poglavlja. Na kraju sve, pa i dužina poglavlja, zavisi od vašeg talenta i onoga o čemu pišete. Ako proizvod koji nudite nije kvalitetan, nikoga nije briga za dimenzije njegovih delova.

Autor: Ket Braun
Izvor: penguin.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković