Prikaz romana „Revolucija“: „Bez nje smo samo životinje s gospodarom“

Ponekad čudna vremena prosto prizivaju određene naslove. Ma koliko se razlikovali vek, okolnosti, učesnici, uvek postoji ona ključna spojnica koja omogućava da se pronađu korisni odgovori i možda, pratimo li pažljivo, rešenja za neminovne izazove kao preduslov stizanja do naizgled najpovoljnijeg rezultata. U osnovi avanturistički, sa velikim osloncem na knjigama istog žanra koje je Arturo Peres-Reverte čitao tokom odrastanja, njegov najnoviji roman „Revolucija“ više je od omaža pustolovnim nadahnućima – takoreći čitava studija karaktera, buntovnika koliko i same akcije.

U proleće 1911. mladi španski inženjer rudarstva, službeno poslat u Meksiko, postaje svedok, zatim i učesnik tamošnje revolucije. Martin Garet Ortis, najpre iz radoznalosti, odlučuje da napusti hotelsku sobu nakon što su počeli neredi, ubrzo bivajući najneposrednije uvučen u prevratnička dešavanja. Zahvaljujući veštini upravljanja eksplozivom, privlači pažnju vođe pobune, Fransiska Panča Vilje, ali i sam sve više podleže magnetizmu ideja, solidarnosti i usaglašene akcije. Iznenada stavljenog pred izazov velike pljačke banke Sijudad Huaresa, događaji ga nose takoreći bez udela sopstvene volje, ali i preteranog napora da se odupre sili kolektiva, ubedljivosti klasne borbe, te autoritetima dva posve različita saborca i predvodnika ustanka protiv federalista.

Nakon izrazito zgusnutih dešavanja koja ispunjavaju uvodni deo knjige, period prve faze revolucije, kao uvek najproblematičniji, stavlja Martina u protivrečan položaj. Rudarsko društvo za koje radi smatra da ih je kompromitovao ustaničkim akcijama, ali (uz stalnu senku ucene) odlučuju i da iskoriste ugled koji sada uživa kod novog predsednika Madera. Zaljubivši se na prvi pogled u kći bogatog prestoničkog industrijalca Junuen Laredo, polako ulazi u visoko društvo, istovremeno stečenim iskustvom trajno vezan za brojniju radničku klasu i seosku populaciju. Na jednom mestu navedeno je kako, budući poreklom iz skromne porodice minera, Martin Garet predstavlja pohvalan primer samoizgrađenog čoveka, rezultat isključivo vlastitih napora, učenja i rada, što je potrebno svakom novom dobu. Drugi ga, opet, vide kao kolonijalizatora kome se – veruje.

Sudar drugog i domaćeg na svakom koraku pojačavaju primeri ostalih pridošlica, pre svega dvoje Amerikanaca: entuzijastičnog plaćenika Toma Logana i novinarke Dijane Palmer. Ona je izveštač Njujork tajmsa, drugačija od meksičkih soldatuša (kakva je Maklovija Anheles, partnerka majora Garse) na koje Martin nailazi tokom borbe – samostalna, avanturistički nastrojena i energična, prototip moderne žene. Junuen Laredo, čiju lepotu uvećava upravo ukrštaj indijanske fizionomije (nasleđe majke) i neobično plavih očiju (jedini signal španskog porekla), na mnogo načina je simbol podeljenosti meksičke zemlje. Kroz primere žena iz različitih društvenih slojeva, glavni lik spoznaje nacionalne kontraste; drugo područje podela obuhvata odnos bivše i novouspostavljene vlasti, prestonice i unutrašnjosti, političara i vojske. Hasinto Kordova, novi drug, ali i rival u borbi za Junueninu naklonost, kao pripadnik federalističkih snaga upućuje ga u čudnu, često samoubilačku etiku autohtonih Meksikanaca. Martin pokušava da se diplomatski drži po strani, svestan kako neutralnost možda jedina donosi spas, ali i da je potpuno neizvesno koliko dugo takav položaj uopšte može biti opravdan.

Još jedan sudar, ali starog i modernog, u poglavlju Problem džentlmena (sjajno obrađen večiti apsurd dvoboja) dominira opisima ulica na kojima automobili za sobom ostavljaju „miris izgorelog benzina što se mešao s balegom konja“. Stalna dvostrukost sredine prenosi se na junakov unutrašnji život dok, ne bez čuđenja, postaje svestan ogromne privučenosti neizvesnom, temperamentnom duhu i uzbuđenjima iznova oživljavanih sukoba. Zov divljine, odmetništva i okruženosti prostodušnim svetom, nasuprot perspektivama mondenskog života, svaki put neizbežno odnosi prevagu. Zaljubljenost u revoluciju, koju prilično brzo sebi priznaje, odražava se čak i u zanesenosti Junueninom etnički dvosmislenom pojavom. Često mu se devojka čini kao otelotvorenje Meksika, a ljubav prema njoj kao sušta vezanost za samu zemlju. Jununen naslućuje ovu rastrzanost mnogo pre Martina, primetivši kako se ne može uzdati u to da jednoga dana, možda bližeg nego što misle, neće odgovoriti dalekom odjeku pucnjeva. Njihova izvesnost je stalno prisutna, pa tako podzaplet sa nestalim (kako se sumnja, ukradenim) zaplenjenim blagom pukovnika Vilje, postavljen već u prvim poglavljima, sve vreme poput senke lebdi nad junacima, održavajući tenziju i podsećajući na prevrtljivost praćenu različitim ambicijama saboraca.

Za naredne tri godine provedene uz pobunjenike, menjaju se Martinov izgled i duša (pogled kao pokazatelj očvrsnulosti), nestaje početna bezazlenost, ali ne i rešenost da ostane privržen Viljinoj ideji. Revolucija je za pukovnika najlepša reč na svetu: „Bez nje smo samo životinje s gospodarom“. Međutim, priča pokazuje i druge strane ustanka, neizbežno rastakanje ideala usled različitih interesa učesnika, uticaja moći, ambicije i razočaranja. Epizoda izdaje i pogubljenja podozrivog Sarmijenta naročito je dobar primer složenosti fenomena. Iako se veoma dugo trudi da ostane pretežno radoznali posmatrač, glavni lik je i te kako upleten u događaje, nedvosmisleno privržen konkretnoj strani, što dalje motiviše njegove odluke o odlascima i ostajanju tokom različitih etapa borbe.

Ipak, celokupno iskustvo Martina Gareta možda se na najbolji način reflektuje kroz tri ženske figure, podjednako udaljene i intrigantne: Makloviju (domorodačka tiha odanost), Junuen (ideal prefinjenosti novog sveta) i Dijanu (avanturizam, nesmirena angažovanost strankinje). Na sličan način, saborci i suparnici mu postavljaju moguće modele herojstva i „meksikanstva“. Opčinjen ludilom ove zemlje i geometrijom njenih sukoba, vođen željom da putem upoznavanja teritorije dođe do sebe, junak na okolinu ostavlja čudan, nedefinisan utisak stranca koji je, mada čitav tu, na licu mesta, svejedno uvek u pripravnosti da napusti igru. S druge strane, bespogovorno usvaja specifičan narodski fatalizam, najupečatljivije izražen u staroj poslovici pred polazak u bitku: „Kad je na tebe red, ni ako se skloniš; a kad nije na tebe red, ni ako se namestiš.“

Reverteova proza po mnogo čemu evocira Hemingvejeve ratne priče, gotovo reporterski precizno nižući epizode obeležene mnoštvom dijaloga i naizgled jednostavnim relacijama između likova. Sve se dešava usput, određeno i uslovljeno znatno većim, sveobuzimajućim pojmom iz naslova. Kroz uspešno obavljene zadatke iniciran u društvo revolucionara, junak sazreva otkrivajući potisnute strane vlastite, dotle profesijom i obrazovanjem štićene ličnosti. Samim tim, ovo je priča o formiranju istinski odraslog muškarca zahvaljujući ideološkoj i intelektualnoj opservaciji koja se odvija istovremeno sa dubokim proživljavanjem paradoksalnosti jedne, ujedno bliske i tuđe sredine. Svako poznanstvo ostvareno na tom putu utisnulo je pečat u junakovu dušu, predstavljajući nezamenljiv deo složene prirode Meksika, njegove istorije i sadašnjosti.

I mogli bi se, s obzirom na epilog, usuditi da revoluciju u Martinovim očima i shodno njenoj ulozi u mladićevoj sudbini uporedimo sa ljubavnicom. Potvrdu za ovakvo stanovište daje već spomenuta, važna uloga žena kao prolaznih fascinacija, zabranjenih uglavnom nepisanim pravilima, uz stalno preplitanje teme inicijacije sa potiskivanom (pretežno prilično sirovom) seksualnošću. Za glavnog junaka, takva ljubavnica-revolucija prevrtljiva je i neodoljiva, dovodi u opasnost, ali i budi autentičnu toplinu, čežnju za pripadanjem, potrebu za aktivizmom. Naposletku, ona nečujno nestaje negde izvan njega, tako da se Martin može vratiti sređenom, relativno nezanimljivom životu u sigurnosti, zauvek oblikovan i očeličen nekadašnjim, potpuno proživljenim zanosom.
 
Autor: Isidora Đolović