Milan Ružić: Reč je sve što imamo

Šta je čovek bez snova, zašto u ogledalu uvek vidi svog protivnika i kako to da su mu se uvek ostvarivale baš one želje koje nije želeo, ispričao nam je Milan Ružić, autor nove prozne zbirke „Priče i ožiljci“.



„Da smo mi brinuli o jeziku, sigurno bi propao. Ovako, on brine o nama i rađa pesnike kakav je Milan Ružić. Uspeo je Milan da se izdvoji, uprkos vremenu u kojem nema velikih priča i kritičara, sa svojim inventarom ožiljaka i uboja“,  rekao je akademik Matija Bećković o Milanu Ružiću, piscu raskošnog talenta. Čuveni dramski pisac Dušan Kovačević smatra da su „mnoge Milanove priče esencija, koncentrat romana. To je jedno sentimentalno putovanje u mladost koje je i mene povelo kroz moja sećanja. Čitajući ih, prepoznajete sebe ili nekog bližnjeg svog. Posle dužeg vremena pojavio se pisac kratke priče“.

U reči ovih velikih autora mogli ste se uveriti čitajući knjigu „Pun kofer priča“, posle koje je Milan Ružić iznedrio još jednu izuzetnu zbirku kratke proze – „Priče i ožiljci“. Reč je o zbirci tematski raznorodnih priča koje prate sazrevanje, odrastanje, opisuju toplinu ognjišta, ukazuju na značaj zavičaja i važnost predaka, uz mnogo emocija, sećanja i opomene da se ne zaboravi odakle potičemo i ko smo. „Priče i ožiljci“ bili su nam lep povod za razgovor.

Da li bismo „Priče i ožiljke“ mogli nazvati novim koferom priča? Ili je to isti kofer koji je iskustvo produbilo, proširilo, tako da sada u njega može stati još više priča? Koga ste u zbirci „Priče i ožiljci“ uveli u taj prostor?

Svaka knjiga priča jeste svojevrsno pakovanje, ali da li je to kofer, vreća, naramak, kutija ili kamion, uopšte nije važno koliko je važno ono što je upakovano. Ako tako gledamo, može se reći da je ova knjiga novi kofer, teret sa kojim se mora putovati kroz život. Jedna od bitnih razlika u odnosu na „Pun kofer priča“ jeste to što su priče iz ove knjige apsolutno sve do jedne autobiografske. Neke su se odigrale baš kako je napisano, a kod pojedinih sam dodavao događaj ili dva, kombinovao ih kako bi ispale zanimljivije i ponekad neverovatnije. Smatram da postupak književnog uopštavanja, univerzalizacije priče može da učini dosta dobra na planu reakcije čitalaca na knjigu, pa taj postupak odavno gajim. Jednostavno, lakše je preneti emociju ili izazvati neku novu, dovoljno individualnu za svakog čitaoca, ako se služimo slikama koje su svima prepoznatljive.

Šta je to poželelo dete u priči Bogojavljenska noć? Da li treba Bogu da zahvalimo i kada nam želje ne ispuni?
 
S obzirom na to da sam raspuste provodio visoko u planinama, naslušao sam se priča starih ljudi pokraj vatre i možda to i jeste nekakav izvor mojih priča. Jedna od onih kojima sam bio obuzet jeste čuveno verovanje da se u Bogojavljenskoj noći otvaraju nebesa i želje izgovaraju prema nebu. Dete iz priče, a to sam ja pre nekoliko decenija, čeka da se nebo otvori, ali ne kako bi nešto poželelo, već da odmah ostvari svoju želju, a to je da vidi da li će u tom procepu na svodu videti Boga i svoje umrle. Što se drugog dela pitanja tiče, skoro nikada stvari nisu bile onakve kakve sam želeo da budu, već su se uvek ostvarivale želje koje nisam želeo, ali koje su bile daleko bolje po mene. Tako da je moje uverenje da Gospod uvek zna bolje od nas šta je po nas najbolje. Jedino je pitanje da li smo mi to bolje zaslužili.



Žmurke su nekada bile dečja igra, a danas ceo svet „žmuri ili se krije i po tami tunjamo za nečim za šta smo mislili da će nas iz tame izvući“. Koga biste danas pozvali na tu „igru nad igrama“?

Negde sam čuo, iako u to ne verujem, ali zvuči kao dobra priča, da je igra žmurke izmišljena u mestima gde se stalno ratovalo, pa su ljudi decu igrajući žmurke spremali na to da budu sposobni da se u što kraćem roku što bolje sakriju. Volim da verujem u priče čak i kada su, naizgled, besmislene kao ova. Zanimljivije su od ideje da je neko jednostavno smislio tu igru. Svet je zabasao u potpuni mrak i nije siguran kuda da se vrati, jer ono što je nekada sijalo sa obe strane tunela bila je umetnost i mogla je ljude da izvede iz mraka. Danas je umetnost potpuno zapostavljena i ne čudi što ljudi iz tunela nikako ne mogu pronaći izlaz. Ali valja uvek nešto otpevati, napisati, odglumiti i tako učiniti boravak u tunelu, ako ne lakšim, a ono barem zanimljivijim. A što se tiče onih koje bih pozvao da igramo žmurke, to bi sasvim sigurno bile neke nove priče, a ne ljudi.

U čemu je golgota Rankova u istoimenoj priči? Zašto je u priči Čep jedan čep kriv za sve?

Ranko je najbolji predstavnik srpskog seljaka. Dobar, pošten, čestit, mudar i razgovorljiv čovek koji nema kome da priča, a i te kako ima šta da kaže, pa onda te svoje priče ispucava i seje u brazde, sadi ih po plastenicima, kači na volove. Mnogo je muke na srpskom seljaku, ali i mnogo je odgovornosti, pa makar ona bila samo u njegovoj glavi. Seljak je onaj koji je ratovao za zemlju. Seljak je onaj koji je izmislio i napravio prvi grad. Seljak je onaj koji ima sve odgovore, čak i na večna filozofska pitanja. Seljak je onaj koji održava njive i kuće koje smo mi zatravili otišavši u grad, pa samo zahvaljujući tom trudu još uvek možemo da ih nađemo. Seljak je onaj koji plače kad niko ne gleda, a smeje se kad god je u društvu. On živi monaški i težački život lišen viškova koji se u gradu priželjkuju. U priči Čep sam hteo da vidim kako je to kad pravi čep, onaj na flašama srpskih ljubitelja dobre kapljice, postane uzrok čepa neba koji nas zatvara na ovom svetu i kako se alkoholičarski prividi običnog čoveka i htenja univerzuma neretko preklapaju čineći nas zatočenicima boca u kojima je sve manje vazduha i smisla.

Šta je čovek bez snova? Šta Vi sanjate? Kako snove čuvate i ne date da se razlete?

Čovek sa snom je sanjar, a to nije mala titula, jer dok god je neko sanjar, on nije odustao ni od sebe ni od drugih. Čovek bez sna je sve ono što ne želimo da budemo, ali jesmo u pojedinim trenucima, neki i stalno. Dvonožna bića na putu ka poslu i nazad. Pavlovljev pas koji balavi nad novcem, moći i uticajem. Sve ono najsirovije u nama što žudi za produhovljenjem i dodatnim smislom. A te stvari nam može podariti san. Što se mene tiče, sanjam skoro svaku noć i većinu snova pamtim vrlo živo. Volim da ih tumačim ujutru kada se probudim, pa neretko u tom traganju naiđem i na poneku priču. Moji snovi su skoro pa potpuna apstrakcija, ili barem se u jednom trenutku u njima rodi nešto neobjašnjivo i svakome, pa i meni samom neprepoznatljivo i tuđe. Tako da mogu slobodno reći da snove čuvam u sećanju, ali ih neretko upakujem i u priču kako bih zapamtio čime sam to bio opsednut toliko da mi je opsesija došla i u snove.

Šta za Vas predstavlja reč? Kako joj ostati veran, ne izdati je? Kako se izboriti s onim koga vidimo u ogledalu? Kako da naučimo da živimo, a ne samo da postojimo?

Reč je sve što imamo i što nam niko ne može oduzeti, ako smo joj verni. To je jedina veza u kojoj se vernost jedne strane automatski uzvraća i sa druge, pa se kao takva nikada ne treba dovesti u pitanje. Na početku beše reč, ili smo tako pogrešno informisani, ali zaista smatram da je reč početak svega. Početak misli, početak dela i početak odnosa sa drugima koji na nas nasrću svojim rečima. Što se ogledala tiče, ne znam da li se treba boriti. Znam mnoge ljude koji vole svoj odraz, pa provode sate pred ogledalom. A sa druge strane, znam one poput mene koji uvek u ogledalu vide svog protivnika, nekoga ko je uvek bolji, pametniji i hrabriji od mene. Sa njim se borim tako što pokušavam da se nadmećem sa odrazom. Borba sa sobom je večna i osuđena je na to da u isto vreme bude trijumf, egal i poraz. I ta dinamika meni sasvim odgovara. Važno je da borba nije dosadna i jednostrana. Pomirio sam se sa tim da je život lekcija i da je ne možemo naučiti dok je celu ne prođemo. U tome je njegova čar i njegovo prokletstvo. Samo postojati bez ikakve svrhe nije ništa drugo do dosadno umiranje. Čovek po rođenju ne počinje samo da živi već i da umire. Smatram da je upravo naša sposobnost da volimo i budemo korisni nešto što nam daje pravo da ovo nazovemo životom, a ne umiranjem.

Da li ste ove godine otkrili nekog pisca o kojem donedavno niste ništa znali? Ko su mladi pripovedači koje čitate? Imate li omiljene pisce iz svog rodnog Čačka koje posebno cenite?

Skoro sam prvi put čitao Abdulrazaka Gurnu koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost pre tri godine. Njegova knjiga „Raj“ učinila je nešto sasvim neobično meni kao čitaocu, ali i kao stvaraocu. Toplo preporučujem bilo koji od njegova četiri na srpski prevedena romana, jer ćete naći nešto tako živo i pulsirajuće u nekom kutku sveta nama potpuno nepoznatom. Sudarićete se sa savršenim književnim izrazom, nestvarnom imaginacijom i kulturološkim šokom. Od mlađih stvaralaca više čitam poeziju, dok se u prozi držim klasika i pojedinih savremenih autora koje mi preporuče ljudi u čiji čitalački ukus ne sumnjam. Čačak mi ponekad deluje kao grad u kom se deca rađaju sa olovkom umesto ruke, jer toliko ljudi u Čačku stvara da u to teško možete poverovati. Od Disa nekada do Matijevića danas, izređali su se mnogi. Navešću ipak dva čačanska pesnika, dva vulkana srpske poezije jednako skrajnuta – jedan preranom smrću, a drugi angažovanjem u rok bendu – iako su dobitnici svih pesničkih nagrada, a to su Brana Petrović (rođenjem Užičanin, ali kao pesnik sazreo u Čačku) i moj veliki prijatelj i pesnik koji nas je skoro napustio – Bora Đorđević. Da Čačak ima samo Disa i njih dvojicu, bilo bi dovoljno da se naziva gradom, pa čak i prestonicom poezije, čemu možda ide u prilog i to što je Čačak jedini grad koji ima Muzej poezije, i to u okviru gradske biblioteke.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 48