„Pisci iz senke“ stupaju na svetlost dana

Kada su predstavnici izdavačke kuće Penguin Random House saopštili prošle godine da će objaviti memoare princa Harija[AB1] , jedno ime, na veoma upadljiv i prigodan način, izostavljeno je iz ovog saopštenja za javnost. Ime čoveka koji je kanalisao glas vojvode od Saseksa za potrebe ove knjige – Dž. R. Moringera – nije moglo da se pronađe među detaljima koje je izdavač objavio. Međutim, svi oni koji se bave izdavaštvom znali su da će Moringer, jedan od najistaknutijih „pisaca iz senke“, biti od ključne važnosti za ovu kraljevsku knjigu – čak i ako se njegovo ime ne pojavi na finalnom proizvodu.

Unajmljivanje „pisca iz senke“, ili „saradnja“ kako se to danas zove, nije ništa novo. Od momenta kada su slavne ličnosti počele da pišu knjige, drugi su im nečujno u tome pomagali. To je visoko specijalizovan posao koji zahteva različite veštine; izvori iz izdavačke industrije kažu da su najbolji saradnici u podjednakoj meri istovremeno i urednici, reporteri, pisci, imitatori i psihijatri. A u današnjoj industriji, gde se izdavači sve više oslanjaju na publicističke projekte autora na značajnim pozicijama, dobri saradnici su traženiji nego ikada pre. To je i vrsta posla, i to veoma dobro plaćena, koja je privlačna rastućoj populaciji pisaca, novinara i urednika.

Madlen Morel, književna agentkinja koja je svoju karijeru provela zastupajući „pisce iz senke“ (jedine klijente njene kompanije koja je osnovana pre više od 20 godina), rekla je da je u prošlosti „razgovor o unajmljivanju ’pisca iz senke’ bio nalik snebivljivom priznanju da ste muvali nekoga na internetu.“ Ali to više nije tako.

Rastuća potražnja za knjigama o poznatim ličnostima (kao i sve veće prisustvo agencija za talente u izdavaštvu koje podržava Holivud, poput Creative Artists Agency, William Morris Endeavour i United Talent Agency) stvorila je veću potrebu za umešnijim „piscima iz senke“. Madlen Morel veruje da je ovo dovelo do prekretnice: „Uvek kažem da je to ujedno i najbolja i najgora stvar koja je mogla da se desi. Najbolje je zato što ima sve više kolaboracija, a najgore to što ima više saradnika nego ikad ranije.“ Ona je navela brojne pisce koji su se proteklih pet do deset godina okrenuli ulozi „pisca iz senke“ jer su im drugi izvori prihoda presušili – nekadašnje autore čije knjige nisu postale bestseleri, bivše novinare koji su pisali poduže članke za novine ili časopise koji su ugašeni, i bivše urednike koji su izgubili posao zbog reorganizacije posla.

Koliko zapravo ima visokokvalitetnih „pisaca iz senke“? Kada su je pitali o saradnicima kao što je Moringer, za koga se priča da dobija sedmocifreni iznos po projektu (a koji je napisao dve sopstvene publicističke knjige i ima nekoliko Pulicerovih nagrada), Madlen Morel je primetila da ih je „malo, ali da ih ima“. Insajderi su naveli nekoliko drugih autora sa dobro utvrđenim književnim pedigreima poput Moringera koji povremeno rade kao „pisci iz senke“.

Tu su Arijel Levi (koja je sarađivala na memoarima Demi Mur iz 2019. godine „Lice i naličje“) i Baz Bisindžer (koji je sarađivao na memoarima Kejtlin Džener iz 2017. godine). U oba slučaja saradnici nigde u samim knjigama nisu spomenuti, iako je njihov rad na ovim knjigama obznanjen u nekoliko intervjua nakon što su knjige objavljene. Demi Mur je navodno dobila od svoje izdavačke kuće knjigu memoara Arijel Levi iz 2017. godine, dok je Bisindžer, autor mnogih bestselera, uradio intervju sa Kejtlin Džener za časopis Vanity Fair, što je dovelo do saradnje na njenoj knjizi.

Izuzev najtraženijih saradnika, postoji i nekoliko cenjenih pisaca koji veoma lepo zarađuju za život kao „pisci iz senke“. Madlen Morel je procenila da među „najboljima od najboljih“ – što će reći među „piscima iz senke“ koji mogu da se pohvale sa izuzetno prodavanim knjigama na kojima su sarađivali sa slavnim ličnostima – ima između 20 i 30, „možda čak i do 50“ osoba. Jedan stručnjak iz izdavačke industrije, koji je zahtevao da ostane anoniman, rekao je da dobri „pisci iz senke“ mogu da zarade između 100.000 i 300.000 dolara godišnje. Madlen Morel je izjavila da prosečan projekat „pisanja iz senke“ njenim klijentima donosi između 75.000 i 100.000 dolara i da obično traje oko šest meseci. Iako se projekti razlikuju, većina „pisaca iz senke“ dobija fiksnu naknadu. (Neki mogu i da traže procenat od avansa i/ili prodaje knjiga, ali izvori kažu da je to manje uobičajeno.)

Gejl Ros, veteranka književne agenture, koja je procenila da je za polovinu knjiga koje ona prodaje potreban saradnik, ne smatra da su „pisci iz senke“ nužno postali uticajniji ili bitniji poslednjih godina. Ona tvrdi da su oduvek bili „veoma, veoma važni“. Ali istina je, nastavila je, „da ranije niko nije hteo da kaže da je imao saradnika ili da je koristio usluge ’pisca iz senke’, a sada je to sasvim normalno. Većina ljudi [koji imaju saradnike] takođe priznaje da je to jedini način na koji mogu da završe svoju knjigu.“

Vil Lipinkot, dugogodišnji agent, izjavio je da je u poslednje tri godine više poslovao sa „agentima saradnika i njihovim piscima nego u prethodnih deset godina“. Procenjujući da je u 25–30% njegovih projekata „u nekom trenutku uključen i neki saradnik“, Lipinkot je rekao da se ovi stručnjaci dovode dok je projekat u idejnoj fazi (i pomažu autoru da ga realizuje) ili nakon što izdavačka kuća otkupi prava na knjigu. On veruje da se posao koji obavljaju „mnogo više ceni“ u poslednje vreme.

Sve češća upotreba termina „saradnik“ u izdavaštvu govori o poštovanju koje su „pisci iz senke“ stekli u odnosu na druge osobe koje rade na nekoj knjizi „iza kulisa“. Jedan insajder iz izdavačke industrije, koji je takođe tražio da ostane anoniman, rekao je da termin pisac iz senke „implicira prevaru“, i samim tim postaje „problematičan“. Posao je, dodao je, potpuno „legitiman“ i „nema razloga da se tu išta krije“.

„Volim 'pisce iz senke'“, rekao je Entoni Matero, agent u kompaniji CAA. Procenjujući da postoji 50–100 vrhunskih „pisaca iz senke“ koji napišu dve do tri knjige godišnje i „uvek rade sa najvećim imenima“, rekao je da veruje da promena u nomenklaturi govori o promeni u shvatanju onoga šta „pisci iz senke“ zapravo rade. „U prošlosti je bilo: ’Ti pričaj, a ja ću da pišem.’ Sada mislim da su [saradnici] angažovaniji u samom procesu.“ On je dodao da kao agent zna da su mu potrebni odlični saradnici koji se u potpunosti uključuju u projekte kako bi oni funkcionisali. „Želimo da im se ideja dopadne i da se uključe u kreativni proces.“

Pa ipak, koliko god ovi pisci bili važni i poštovani, njihov rad ostaje u velikoj meri skriven od javnosti. Malo njih dobija priznanje koje dolazi sa onom rečju „sa“ (kada se njihova imena pojave na koricama knjiga, uz frazu „napisano zajedno sa“), ponekad je potrebno puno nagovaranja i borbe da se ime „pisca iz senke“ nađe na naslovnoj korici, pa i da samo bude naveden u zahvalnicama.

Madlen Morel je rekla da često mora da insistira na klauzuli koja omogućava „piscima iz senke“, koje ona zastupa, da mogu da navedu projekte na kojima su radili u svojim rezimeima. Pošto su „pisci iz senke“ često upoznati sa privatnim detaljima iz života slavnih osoba o kojima su pisali, klauzule u vezi sa poverljivošću podataka predstavljaju standardni deo njihovih ugovora. Ukratko, to je pomalo nalik na „Borilački klub“ – „pisci iz senke“ retko kada mogu da kažu s kim su radili, a još manje o čemu su razgovarali sa tim osobama.

Za mnoge, iako ne za sve „pisce iz senke“, ovo je najčešći scenario. Jedan od njih, koji je tražio da ostane anoniman, izrazio je želju da rad na projektu bude priznatiji. „Obično tražim da napišu ono ’sa’ na koricama i često me odbijaju“, rekao je. „Voleo bih da se moje ime nađe na koricama svih tih knjiga. Bilo bi mi lakše da pričam o njima i da ih promovišem.“

Dugogodišnja „spisateljica iz senke“ Hilari Liftin, koja je napisala trinaest bestselera, rekla je da se pretpostavljalo da je ono što su „pisci iz senke“ napisali „na neki način lošijeg kvaliteta“ kada je počinjala. Iako se takav stav nesumnjivo promenio u samom izdavaštvu, šira javnost i dalje nije promenila svoje mišljenje.

Hilari Liftin ipak više voli kada joj se ime ne pojavljuje na koricama knjiga koje je napisala, ali bi volela da se razbiju sve negativne percepcije o ovakvom vidu saradnje. „Ne želim da se moje ime nađe na koricama iz estetskih razloga i zato što ne pokušavam da budem poznati ’pisac iz senke’“, rekla je. „Koristim ovaj izraz jer ga volim, ali smatram da svaki profesionalac ne želi da ostane u senci, tako da se obično, mada ne uvek, moje ime nađe na koricama knjige.“

Još jedna uspešna „spisateljica iz senke“ Džoni Rodžers, rekla je da ponekad ima osećaj da svi znaju čime se bavi, ali da niko ne želi o tome da razgovara. Kaže da to podseća na sledeću situaciju: „Znate da vaši roditelji imaju seks, ali ne želite o tome da slušate.“

Džoni Rodžers, koja je sarađivala na više od 30 knjiga, rekla je da bi volela da „poslovni model dozvoljava mogućnost da vaše ime bude na naslovnici, a da to ne deluje kao neki vid nevoljnog ustupka“. Dodala je da se zalaže da se budućim „piscima iz senke“ omogući standardizacija navođenja imena na naslovnicama.

Kolin Dikerman, glavni urednik za publicistiku u izdavaštvu, izjavio je da je poslednjih 20 godina došlo do porasta broja slavnih „pisaca iz senke“ poput Mišel Berford, o kojoj se početkom prošle godine pisalo u Njujork tajmsu („što se sigurno ne bi dogodilo pre pet godina“), i trenda da autori poput Moringera i Bisindžera počinju da se bave „pisanjem iz senke“. On smatra da su memoari Andrea Agasija iz 2009. godine, prva knjiga koju je Moringer napisao kao „pisac iz senke“, postali neki vid prekretnice. Ova knjiga je pokazala, objasnio je on, koliko „pisac iz senke“ zapravo može da doprinese projektu. Memoari su dokazali „da možete da spojite slavnu ličnost sa prvoklasnim književnim talentom i na kraju da dobijete knjigu koja je zaista izvanredna.“ Odjednom su, dodao je, ljudi u izdavaštvu shvatili da bi knjiga „mogla biti ne samo pravi književni događaj već događaj koji se tiče sveta slavnih ličnosti“.

Na pitanje zašto, ukoliko su „pisci iz senke“ toliko važni, oni i dalje ostaju potisnuti na margini, Dikerman je rekao da se radi o održavanju neke vrste romantičnog ideala. „Ne kažem da je to u redu, ali postoji romantična strana čitanja lične priče osobe za koju mislite da je poznajete, ali je zapravo ne poznajete. Za to je potrebna intimnost. Postoji strah da bi objavljivanje imena ’pisca iz senke’ na naslovnici moglo da ubije tu čar.“

Međutim, za „pisce iz senke“ možda ne bi bilo loše da se stvari uzburkaju. Još jedan „pisac iz senke“ koji je želeo da ostane anoniman je izjavio da u njegovoj profesiji još uvek postoje momenti koji mogu da ga razbesne. „Moja žena je čekala da uđe u avion i tu je bio momak koji je čitao memoare Andrea Agasija“, priseća se on. „Momak je rekao: ’Nije fer to što je Agasi tako sjajan teniser i tako sjajan pisac.’ Voleo bih da što više ljudi shvati da neke ličnosti dobijaju pomoć prilikom pisanja knjiga. Zašto to mora da bude tajna za koju niko ne bi trebalo da zna?“

Autor: Rejčel Dil
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Kristijan Vekonj