Duelovanje: „Progovori“ Lori Hols Anderson

Nakon pauze, vraćamo se omiljenoj aktivnosti članova Fejsbuk grupe Delfi Kutak – ukrštanjem mišljenja dva člana o jednoj knjizi. Sezonu novih Duelovanja otvaramo romanom „Progovori“ Lori Hols Anderson koju su čitale članice Sandra i Slivija.

Zašto smo izabrale baš ovu knjigu za Duelovanje?

Silvija: Da budem iskrena knjigu je izabrala Sandra, a ja sam se složila kada sam na koricama pročitala da se radi o tabu temi – te su mi omiljene.

Sandra: Privukao me je naziv edicije – Autsajderi, a odmah potom i mračne i osetljive teme kojima se knjige koje joj pripadaju bave; sve one stvari o kojima se inače tako malo govori jer su uznemirujuće.

Kako bi alternativni naslov ili podnaslov knjige mogao da glasi?

Silvija: „Rekla sam Ne“ ili „Preobražaj“.

Sandra: „Nisi ti kriva“ ili „Izađi iz svoje glave“.

Koji su naši najjači utisci o radnji?

Silvija: Najjači utisak mi je to kako je autorka uspela da nam na vrlo slikovit način prenese savršen odraz jedne prosečne tinejdžerke. Pomislila sam koliko su svi tinejdžeri na svetu (i kroz generacije) isti, kako im se događaju i pogađaju ih iste stvari, koliko su krhki na toj nekoj svojoj životnoj raskrsnici kad su još uvek deca a na putu da (možda prerano) odrastu... I kako oni koji upravljaju školama (a neretko i roditelji) tako malo imaju sluha za njih, i tako malo znaju o tome šta im je potrebno.

Sandra: Ona se zove Melinda i tek što je pošla u srednju školu. Njene usne su toliko izgrižene da su u krastama. Isto je i sa njenim noktima – izgriženi su do tačke krvarenja. Melinda ćuti o nečemu što se dogodilo na jednoj žurci, kad je pozvala policiju i potom pobegla. Bila je to zabava za ispraćaj leta koju je organizovala njena najbolja drugarica Rejčel. Posle tog poziva, više nijedna njena drugarica iz osnovne škole nije htela sa njom da se druži. Niti ju je bilo ko pitao zašto je to uradila. A onda se i među drugim učenicima o njoj proneo glas. Ubrzo je bila sasvim izopštena iz društva, ako ne računamo Heder koja je bila nova u školi i Melindinog partnera za laboratoriju, Dejvida. Tako odbačena, Melinda je ostala sama sa svojim demonima. To je ono zastrašujuće. Sa druge strane, devojčica, kakva je Melinda ranije bila, i dalje je tu ispod njene površine. Vi čujete i vidite koliko je dobra i duhovita i lepa i neobična, i koliko vapi za tim da neko bude uz nju, čak i kada pokazuje da želi samo da se skloni i sakrije i da je svi ostave na miru.

Na koji način je čitanje knjige uticalo na nas?

Silvija: Čitanje ove knjige mene je vratilo u moje srednjoškolsko doba, kada je najveći strah bio hoću li se uklopiti u društvo. Sada znam da sam imala sreće, neki su nažalost imali mnogo veće strahove.

Sandra: Melinda je silovana tog leta pred polazak u srednju školu. Imala je samo trinaest godina. Počela je da se povlači u sebe, ocene su joj bile sve lošije i često je izostajala sa nastave. Ipak – a to je ono najgore – proći će skoro celo prvo polugodište dok Melindini mama i tata ne primete da je ona gotovo prestala da govori, a i tada se neće potruditi da razumeju šta joj se događa. Zapitala sam se koliko dece, koja su pretrpela takav vid seksualnog nasilja, o tome ćute i vode unutrašnju bitku protiv traume koju iznova i iznova gube jer trauma odbija da bude potisnuta, a da pritom nema nijedne odrasle osobe koja bi im pomogla u oporavku.

Šta nas je najviše iznenadilo?

Silvija: Iznenadio me je i prijao mi je humor koji se provlači kroz tekst.

Sandra: Ovaj roman je obimom nevelik, stilski je nezahtevan, slikovit i živahan, lepršav i duhovit, a opet sam ga čitala nedelju dana, jer je tema izuzetno ozbiljna. Ovde vam jedna mila, a povređena devojčica necenzurisano daruje svoje misli i deli sa vama svoja brojna spoticanja na putu ka isceljenju posle teške traume o kojoj nikome nije rekla ništa. Mučno bi bilo, i nekako izdajnički, tu ispovest primiti odjednom, okrenuti se i poći negde drugde, u neku drugu priču. Još me je više porazilo kad sam saznala da je priča zasnovana na istinitom događaju, a potom i zadivilo što je Lori Hols Anderson bila toliko hrabra da o tome piše.

Šta nam se nije dopalo?

Silvija: Nema toga.

Sandra: Potvrđujem.

Koji citat nas je podstakao na razmišljanje?

Silvija: „Treba samo da izdržim dovoljno dugo da mi se nova koža primi. Gospodin Friman misli da treba da pronađem svoja osećanja. Kako da ih ne nađem? Ona me jedu živu kao infekcija misli, srama, grešaka.“

Sandra: „Nađe se poneki gubitnik poput mene rasut među srećnim tinejdžerima, suve šljive u ovsenoj kaši. Ostali imaju dovoljnu društvenu moć da sede s drugim gubitnicima. Ja sam jedina koja sedi sama ispod neonskog svetlećeg znaka na kome piše: ‘Totalna Luzerka, Ne Sasvim Normalna. Čuvaj Se. Ne Hrani Je.’“

„Ne možeš podići glas za svoje pravo da ćutiš. To je puštanje glupaka da pobede.“

Kog junaka iz knjige bismo najradije pozvale na večeru?

Silvija: Na večeru bih pozvala Melindu, kao jedinu istinsku junakinju ove priče i svog života.

Sandra: Gospodina Frimana – profesora likovnog. On je jedina odrasla osoba koja je primetila da Melinda prolazi kroz težak period, a da je nije kinjila i osuđivala zbog njene neprilagođenosti. Bodreći je da ne odustaje od svog likovnog rada i onda kad joj se činilo da više ne može i neće uspeti da ga završi, on je Melindu doveo do toga da prevaziđe situaciju u kojoj se našla i započne svoj rast.

Koje tri reči najbolje opisuju knjigu?

Silvija: Istinita. Poučna. Ohrabrujuća.

Sandra: Strah. Povlačenje. Suočavanje.

Koja tri pitanja bismo postavile autoru knjige?

Silvija: S obzirom na to da je knjiga delom autobiografska i da je autorka takođe preživela silovanje, pitala bih je da li je pisanje ove knjige na neki način bio put do samoizlečenja. Kako edukovati devojčice da prepoznaju situacije u kojima im se može nešto loše desiti? Da li smatra da bi smrtna kazna silovateljima bila prestroga?

Sandra: Ne bih je pitala ništa – toliko je ovom knjigom rekla – samo bih je zagrlila.

Da li bismo pročitale i druge knjige ovog autora? Koja bi knjiga onda bila izbor?

Silvija: Pročitala bih njenu knjigu Twisted jer me zanima kako se dečak, koji je glavni lik, borio i izborio sa depresijom.

Sandra: Da. Sigurno. Najpre bih pročitala strip urađen po romanu „Progovori“, a potom i roman Twisted.

Da li bi ova knjiga mogla da postane film?

Silvija: Apsolutno, ova knjiga bi mogla da postane poučan film namenjen tinejdžerima. Raduje me i da je u pripremi grafička novela po ovoj knjizi.

Sandra: Ne samo da bi mogla da postane film, nego bi adaptacijom ova značajna priča dobila dodatnu dimenziju.

(Napomena uredništva: knjiga je već doživela filmsku adaptaciju, u pitanju je film Speak Džesike Šarzer.)

Kratak zaključak o knjizi:

Silvija: Nije lako biti tinejdžer čak i kad životni scenario nije toliko strašan. Melinda je morala da prođe zaista užasan period nakon silovanja, za koje mi saznajemo tek na polovini knjige, ali sve vreme slutimo da se upravo to desilo. Autorka nam je na sjajan način približila put Melindinog preobražaja, od obamrle devojčice sklone samopovređivanju, potpuno zatvorene u sebe – do devojke koja polako shvata da mora da pusti svoj glas. Mora da „proklija“ da bi pustila korenje i vratila se sebi!

Sandra: Melinda je čudnovata i čarobna devojčica – „pramen svile u šumi crne vune“ – koja se i premda osetljiva i krhka izdigla iznad svoje traume odlučna da nastavi da živi poput visibabe koja u rano proleće probije list hrasta na zemlji kako bi porasla i izložila se sunčevoj svetlosti. Moguće je nastaviti dalje! To je Lori Hols Anderson želela da se zna.

Knjigu bismo preporučile svima koji vole…

Silvija: Preporučila bih je prvenstveno tinejdžerima i roditeljima tinejdžera, kao i svima onima koji vole istinske životne drame.

Sandra: Ova knjiga je veoma važna za sve mlade (starije osnovce i srednjoškolce) i njima bih je najpre preporučila, a potom i roditeljima, jer je odlična za rasterivanje svake nelagodnosti i straha koji bi mogli osetiti onda kad sa decom treba otvoreno da razgovaraju o seksu i seksualnom nasilju.
 
Autori: Sandra Kojić i Silvija Mitrović
Izvor: Delfi Kutak