Veliki, zanosan i inteligentan roman! Predodređen da postane savremeni klasik! Savršena knjiga! Izvanredna i nesvakidašnja ljubavna priča! Sve su ovo opisi romana „Jedan dan“, jedinstvene priče o Deksteru i Emi, koji provode noć zajedno 15. jula 1989. znajući da sledećeg dana moraju otići svojim putem, a nadalje posećujemo njihove živote 15. jula svake godine narednih 20 godina, posmatrajući kako se odvijaju vrlo različito od njihovih očekivanja.
Ovu sada već kultnu knjigu napisao je britanski pisac i scenarista Dejvid Nikols, koji nam je kroz razgovor o svom stvaralaštvu objasnio, između ostalog, i to da pisanje za njega odavno nije posao, već mnogo više od toga.
Naravno, na samom početku osvrnuli smo se na novi život romana „Jedan dan“, jer iako su posle njega usledile mnoge druge Nikolsove knjige, ova je ove godine vraćena u žižu javnosti nakon ogromnog uspeha Netfliksove serije urađene po njenim motivima.
„To je bilo divno i potpuno neočekivano. Sada kada razmišljam o njoj, čini mi se da ju je napisao neko drugi – počeo sam je pre 18 godina, kao novopečeni roditelj, a sada moj sin odlazi od kuće – ali uvek sam joj bio veoma privržen i ponosan na nju. Kada neko adaptira vaše knjige, to je pomalo kao da neko slika vaš portret – postoji veoma velika mogućnost da ćete pogledati u platno i reći „ne, to nije to, to uopšte nisam ja“. Ali ja volim ovu verziju, volim da ponovo pišem za Em i Deksa – napisao sam jednu epizodu, i veoma sam srećan, posebno zbog načina na koji su mlađi čitaoci prihvatili ovaj čudni, stari istorijski roman.“
Prošlo je više od deset godina od objavljivanja „Jednog dana“. Kakva su danas Vaša osećanja u vezi sa tim širom sveta voljenim romanom?
Veoma mi je drag i ponosan sam na njega, ali mislim da sam danas malo bolji pisac. Bar se nadam da jesam. To je veliki, dramatični, emotivni roman i ne bih mogao da ga napišem, ali tako je kako treba da bude. Romani koje pišemo pripadaju autorima kakvi jesmo u trenutku kada ih stvaramo.
Kakav odnos imate prema drugim svojim romanima? Da li je Vama svaki sledeći koji napišete najbolji do sada?
Primećujem kako se učim tehnici i umerenosti. Prva dva romana „
Početno pitanje“ i
The Understudy su naročito naivni, u njima se stalno naprežem za šalu. I mislim da sam sada mnogo bolji u radu sa ozbiljnim materijalom, bolji sam u opisima, unutrašnjim monolozima, manje sam zločest i ne interesuje me mnogo da li ću se osramotiti. Tako da jeste tačno da je poslednji roman uvek najbolji, ali jednoga dana to neće biti slučaj i tada ću prestati da pišem.
Ljubav, čežnja, razočaranja, pokušaj da budemo bolja verzija sebe... Sve su to niti koje povezuju Vaše romane. Kako ste došli do svog književnog izraza? I šta je najvažnije što želite da čitalac ponese kao emociju ili usvoji kao savet posle čitanja Vaših knjiga?
Nisam siguran da bih ikada mogao da stvorim negativca, što ne znači da oni ne postoje. Samo smatram da sam sklon traženju razloga zašto se ljudi ponašaju loše. Postoji replika u jednom Renoarovom filmu, koja glasi: „strašna je stvar što svako ima svoje razloge“, i interesantno mi je da otkrivam šta bi ti razlozi mogli biti i kako da se prevaziđu. Tako da volim da mislim da postoji nada i razumevanje i – izgovoriću to – ljubav, čak i ako krajevi nisu uvek srećni. Što se tiče stila, užasan sam lopov. Za
You are here, malo sam krao od
E. M. Forstera,
Džejn Ostin i Anite Brukner, za „
Slatki rastanak“ od Selindžera i
Šekspira, „Jedan dan“ sam „uzeo“ od
Hardija i
Dikensa i mnogo toga iz američke fikcije. Uticaj je učtiva reč, ali ja volim da imam pisce kojima stremim. Ipak, mislim da ne mogu da ukažem na moral ili lekciju u knjigama. Svakako nisam svestan određene poruke.
Kako birate teme i kako izgleda Vaš proces pisanja?
Moji romani će pre početi nekim raspoloženjem nego radnjom, tako da „Slatki rastanak“, na primer, govori o kraju leta u predgrađu (radni naslov je bio „Septembar“), a
You Are Here je prolećni roman, dešava se daleko od grada, sa dva lica u krupnom planu. Jednom kada imam veoma labavu ideju za priču – recimo, katastrofalno porodično putovanje Evropom, dugu seosku šetnju sa strancem – potrošiću mnogo vremena, godinu ili više, pišući veoma apstraktne beleške i skice na neuobličen način, u nadi da će se nešto strukturisanije u nekom trenutku pojaviti. I onda provedem dve godine pretvarajući taj nered od reči u nešto organizovano i kompletno. Ali to je teorija. Zapravo, metod se svaki put menja.
Ako se pisac postaje čitajući, koja su dela uticala na to da Vi postane pisac kakav ste danas?
Autori koje sam čitao sa šesnaest godina imali su veliki uticaj na mene. Čarls Dikens, Tomas Hardi,
Frensis Skot Ficdžerald,
Džon Irving,
Džordž Orvel, Grejam Grin, dosta Amerikanaca,
Filip Rot i Dž. D. Selindžer… To je sramno ograničena lista, na kojoj su skoro sve muškarci, definisana uglavnom nastavnim programom Engleske, ali u poslednje vreme na mene su prvenstveno uticale autorke – Zejdi Smit, Helen Garner, Penelope Ficdžerald, Mjurijel Spark, Anita Brukner...
Šta mora odlikovati knjigu da bi privukla Vašu pažnju?
Shvatio sam da, što sam stariji, volim određeni zamah unapred, ne ludu akciju ili neizvesnost.
Kog klasika, a koji savremeni naslov biste voleli da za svoju dušu adaptirate u scenario za film?
Strašna istina je da postoji nekoliko naslova koje sam već adaptirao, a koji još čekaju zeleno svetlo za snimanje. Postoji scenario za „
Blaga je noć“ Frensisa Skota Ficdžeralda, na koji sam veoma ponosan, ali to je teška i skupa priča. Kad su u pitanju noviji romani, tražio sam, i tražio, i pročitao neke divne priče, ali često osećam kako je bolje da neku priču ispriča neko drugi. Ali čak i kad pokušam da eliminišem taj osećaj, uvek se nameće pitanje – da li bi ovo funkcionisalo na ekranu?
Čime je još, osim pisanjem, ispunjena Vaša svakodnevica?
Trenutno, sa veoma malo toga, i to je sasvim u redu. Volim svoj posao toliko da oklevam da o njemu mislim kao o radu. Potrebna mi je drugačija reč.
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 46