Prikaz knjige „Moć i nemoć organizma – novo dopunjeno izdanje“: Miris jela budi sećanja

„Kratka večera, dug život“ – kaže italijanska poslovica. Ali kako odoleti slanim i slatkim specijalitetima, koji su se naročito tokom prazničnih dana spremali s posebnom ljubavlju? Svako ko je opasao kecelju i vreme proveo u kuhinji u želji da za porodicu i goste pripremi hranu u to je uložio trud i umeće, a posebno se pažnja obraćala na dekoraciju i želju da sve dobije jedinstven ukus i miris, prevazilazeći tako i recepte iz bakine i mamine kuhinje.

Hrana je za Novu godinu, Božić, slave i druge prilike koje su podrazumevale i sedeljke u zimske večeri, morala da pleni već na prvi pogled i zalogaj da se zanemarilo pitanje da li je to zdravo i opterećujuće za organizam i da li su se pre toga držale dijete, slušali saveti nutricionista i redovno odlazilo u terertanu i na druge vrste rekreacije. Sve se zaboravi kad se na stolu nađu primamljive đakonije, ali i „teška“ jela, od sarme do pečenja. Ukus i miris hrane čoveku pružaju zadovoljstvo, uživanje, pa čak i određeni beg od problema ili opterećene svakodnevice.

Sama pomisao na ukusno jelo angažuje naša čula ukusa i mirisa. Nekada nam istog trenutka zbog toga „pođe voda na usta“. Mnogi procesi koji su povezani sa konzumiranjem hrane refleksne su prirode. Čula ukusa i mirisa pomažu nam u tome da osetimo da li je neko jelo ukusno, to jest, da li će nam prijati ili je potpuno neukusno ili čak pokvareno. Ova dva čula su fiziološki povezana.

Čulo ukusa sastoji se od dvesta pupoljaka smeštenih na jeziku, nepcu i u ždrelu, pomoću kojih se identifikuju ukusi. U svakom pupoljku čula ukusa nalaze se receptori za pet do sada prihvaćenih ukusa. Kada konzumiramo hranu, osećamo da li je ona slatka, slana, ljuta ili kisela. Kada je reč o petom, mnogi naučnici su ga smatrali pojačivačem ostalih ukusa. Peti ukus nazvan je umami (japanska reč koja znači ukusno). Otkriven je 2002. godine i zvanično je prohvaćen kao peti ukus – piše prof. dr Staniša Stojiljković u svojoj knjizi „Moć i nemoć organizma“ koju je objavila Laguna.

On kaže da kada umami receptor reaguje, on šalje signal mozgu da se u ustima nalazi namirnica koja je bogata proteinima, kao što su recimo meso ili sir. Tada se aktiviraju digestivni sokovi koji imaju važnu ulogu u varenju hrane. Slično se dešava i aktiviranjem ostalih receptora za ukus. Receptori za slatko signaliziraju organizmu da je konzumirana hrana bogata ugljenim hidratima, kao i to da jelo nije pokvareno. Dakle, prirodno slatka hrana, kao i majčino mleko ili zrelo voće, ne samo da je hraljiva i ukusna, nego nije pokvarena hrana.

Radi neutralizacije štetnih pojava, osim epitelnog sloja koji deli unutrašnju sredinu creva i unutrašnju sredinu organizma, postoji još moćniji leukocitozni sloj.

„Suština leukocitoze prouzrokovane hranom svodi se na to da se u trenutku kada hrana dodirne nepce, u zidovima creva brzo koncentrišu leukociti radi sprečavanja mogućeg štetnog dejstva uticaja hrane. Takva mobilizacija traje oko sat vremena, a potom se prekida. Ako se stalno konzumira hrana, nastaje iscrpljivanje leukocita. Ovo je jedan od primarnih uzroka slabosti koja se manifestuje kao prehlada i neka druga aktutna respiratorna oboljenja. Neke vrste hrane, poput sveže biljne hrane, dobro sažvakane, ne stvaraju leukocitozu. Nju izaziva sva hrana sa kiselim karakterom (kuvana i na drugi način obrađena, uključujući kisele mlečne proizvode). Alkalna i neutralna hrana ne izaziva leukocitozu“, uverava prof. dr Stojiljković.

Međutim, neumereno korišćenje diuretika poslednjih godina, bilo lekova ili biljnih napitaka, i stroga vegetarijanska ishrana bez soli često dovode do manjka hlora u ćelijama, što opet vodi do alkaloze – povećane baznosti fizioloških tečnosti. Simptomi alkaloze su sporo i plitko disanje, tromost, grčevi u mišićima, slab apetit i povremene konvulzije. Hlor, kako kaže ovaj stručnjak, pospešuje gipkost zglobova i ligamenata i važan je u ravnomernoj raspodeli hormona u telu.

Sveža hrana na početku obroka stimuliše izlučivanje probavnih sokova, budući da je sirovo povrće bogato prirodnim stimulatorima. Ovakav redosled konzumiranja racionalizuje ceo sistem prerade hrane. Naravno ova pravila važe za uravnotežen organizam.

Često su naša pljuvačka, probavni sokovi želuca i creva narušeni i potrebno je vreme da pređemo na ponuđeni način ishrane. Nekada su funkcije receptora za ukus i miris potpuno narušene veštačkim pojačivačima ukusa i mirisa. Informacije receptora za ukus prenose se pomoću nervnih vlakana do mozga, gde se zajedno sa informacijama o strukturi, viskoznosti, masnoći, sastavu, temperaturi, boji uz žvakanje i vibracije vilice, stvara potpuni čulni utisak. Kada smo gladni osetljivost receptora je veća.

Od receptora ukusa dobijamo samo osnovne informacije o namirnici koju konzumiramo, a za najfiniji užitak o hrani brine se sluzokoža nosa, preko koje možemo da osetimo svaki miris. Čulo mirisa slabi sa godinama. Prenos informacija od sluzokože preko receotora zavisi od elektrolita, kao i od stepena zagađenosti sistema za prenos informacija. Odgovorniji za disfunkcionalnost sistema za prenos informacija jesu veštački pojačivači ukusa i mirisa, veštačke boje, hormoni, okruženje (gledanje televizije ili rad za računarom za vreme jela) i drugo – upozorava prof. dr Staniša Stojiljković i napominje u svom štivu da se često dešava da na miris nekog jela, cveća ili parfema budi sećanja. To je dokaz da su mirisni nervi povezani sa regijama mozga koje su odgovorne za emocije i pamćenje.

Mirisi imaju, kako kaže, veliku ulogu u stvaranju naših emocija. Ali svako preterivanje izvodi organizam iz ravnoteže. Prejaki mirisi nas često iritiraju ili nas čine vrlo napetim. Da bismo razvili uravnotežena čula ukusa i mirisa, moramo njihove elemente – receptore i nervna vlakna uvežbavati kako bi mogli da funkcionišu na najbolji način. S obzirom na to, da je kod većine savremenih ljudi karakter ukusa i mirisa promenjiv zbog prevelike količine veštačkih pojačivača, zatim hormona, stimulatora rasta, boja – za oporavak organizma potrebno je vreme. Ali, prvo što treba uraditi jeste izbacivanje takvih proizvoda iz ishrane.

Dete se još u utrobi majke upoznaje sa različitim ukusima i mirisima, jer preko plodove vode dolazi u kontakt sa njima. Kasnije, deca lakše prihvataju namirnice koje je majka konzumirala tokom trudnoće.

Kako je naša koža najmoćniji receptor koji je fantastično prilagodljiv, informaciono-receptorski sistem možemo vrlo brzo obnoviti preko nje. Potapanjem u rastvore slične plodovoj vodi možemo na potpuno neinvanzivan način pobuditi mnoge procese u organizmu. Pored procesa izlučivanja, pojačavamo metaboličke procese, indukujemo pozitivne hormone, unosimo u organizam neophodne minerale i ugljen-dioksid, čime maksimalno doprinosimo oporavku organizma. Upravo ovaj element prof. dr Stojiljkovića naveo je da u intenzivni program detoksikacije i opravka organizma uključi potapanje u kadu sa kupkom na bazi gline, morske soli, sode-bikarbone i aromatičnih soli sa sadržajem magnezijuma i drugih minerala.

„Potapanjem u rastvor takve emulzije podstiču se mikrovibracije i nanovibracije, koje sa povećanjem temperature intenziviraju masažu i deluju dubinski na organizam. Protok limfe i biofluida kroz unutrašnje organe i tkiva se intenzivira. Razmena gasova je takođe intenzivna. Ako se tretman sprovodi pre spavanja doprinosi kvalitetnom snu. Veoma je važno da se omogući što kvalitetnija biohemijska razmena u mozgu, bubrezima i slezini. Razmena suptilne energije biće mnogo kvaltetnija što će uticati na kompletan čovekov organizam“, ističe prof. dr Stojiljković.

Sve ovo potvrđuje da usvajanjem ovih jednostavnih saveta čovek može poboljšati vitalnost i elan. Posebno je ovo značajno tokom zimskog perioda kada se manje krećemo, a više smo podložni iskušenjima koja stižu sa pune trpeze sa koje hrana mami ukusima i mirisima. To jeste lepo i doprinosi još prijatnijoj atmosferi u druženju sa porodicom i prijateljima, ali bi valjalo povesti računa i o zdravlju stavljajući ga na prvo mesto. Ukusna i mirisna hrana pleni sva čula, ali je i iskušenje za otvaranje apetita, pa se kilogrami brže „lepe“.
 
Autor: Aleksandra Kurteš
Izvor: Politika, dodatak „Zdravlje u tanjiru“