Staza

"Felix, qui potuit rerum cognoscere causas."
(Sretan je onaj koji zna uzroke stvari.)
Vergilije

Dve stotine i dvadeset metara.

Toliko je duga staza pred njim.

Čini mu se da je to najduža staza koju je morao da pređe u životu.

To nije ona krivudava višegradska staza, gajtan i konac koji šara brda nad gradom. To nije nepravilan i izglodan tanki zemljani put, gde je sve što se rodi i nikne žigosano da se vrati u bezobličje. To nije ta oštra staza koju je u trenucima beznađa znao da prostre pred sebe kao molitveni ćilim i koja uvire u beli drum ili nestaje pored vode.

Ne, ova staza vodi kroz Novo kancelarstvo Rajha u Berlinu, od predvorja u kome stoji i okleva, kroz dugačku Mermernu odaju pa sve do ogromne Firerove radne sobe gde će biti obavljena ceremonija predaje akreditiva. On strepi pred tom stazom, sluteći ono što se nalazi na njenom kraju. To nije jasan osećaj, ne, već nešto maglovito i nedokučivo, blagi grč negde u dubini utrobe, nejasna potreba da se odagna zla kob koja ga još nije zadesila ali čije obrise vidi svud oko sebe. Čak i na licima dvojice oficira u svečanim crnim nacističkim uniformama. Iako mu se srdačno osmehuju, zaodenuti u to crnilo i arijevski čelik, on jasno može da pronikne kroz tananu koprenu te odglumljene srdačnosti i nasluti da iza nje ima nečeg nečistog i mračnog.

Dok stoji tako na ovom mestu gde mu se vidik krati i pravac koleba, suv i čemeran, Gospodin Ivo Andrić, izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar poslanstva Kraljevine Jugoslavije u Berlinu obučen je u tamnoplavi frak izvezen zlatnim šarama. Preko ramena mu je prebačena pelerina, za pojasom nosi mač, na glavi trorogi šešir sa belim nojevim perjem i kokardom u bojama državne zastave. Ruke su mu uvučene u otmene, bele rukavice. Na grudima koje dijagonalno preseca svečana lenta, stoje odličja njegove zemlje i zemlje domaćina - Orden Velikog krsta Ordena nemačkog orla, izrađen prema ličnim uputstvima samog Firera.

Bilo je to sumorno prepodne 19. aprila 1939. i on se za prijem kod velikog vođe i kancelara nemačkog Rajha spremao od ranog jutra.

"Ostani priseban..." govorio je sebi, "To je još samo jedna diplomatska ceremonija. Ništa više..."

Po ko zna koji put ponavljao je u sebi reči govora koji će održati pred velikim vođom nove Nemačke kada mu bude predavao akreditive i opozivna pisma svog prethodnika gospodina Cincar-Markovića:

Odnosi dobrog susedstva kao i živa i privredna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito počašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajamnog poštovanja koje vlada između oba naroda.

Dozvolite, Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji predstavlja jedan od značajnih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju prijatne mi dužnosti.

Izraziti...
Nadu...
Ima li nade? I ima li prava na nadu? Čemu se nadati u trenucima kao što je ovaj, i pred stazom kakva je ova koja seče kroz polumrak Rajhskancelarije? Šta očekivati od čoveka koji ga čeka na kraju te staze?
Ne nadu...
Sigurno ne nadu.
Kada dvojica oficira, poput dva tevtonska viteza otvoriše masivna vrata pred njim, ambasador Andrić zakorači iz predvorja u veliku Mermernu dvoranu. Sa malom zadrškom, on krenu za šefom protokola, neupadljivim, malim čovekom. Tek tada, sama od sebe, u njemu iskrsnu misao o Danteu... i o Vergiliju koji ga vodi duboko, u mrak i potonuća ljudskih grehova i u nakazni levak istorije.
"Nema nade...", pomisli Andrić.
"Nema nade u Paklu."

(odlomak iz rukopisa romana „Kainov ožiljak“ koji autor piše zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem)