Konstantin: Znamenje anđela

Persija, 297. godina n.e.
Logor invazione vojske cezara Galerija.

"Centurion Flavije!"
Čuvši svoje ime, mladi centurion druge centurije prve kohorte u Trinaestoj legiji otvara oči da bi ga već sledećeg trena zaslepilo raspomamljeno pustinjsko sunce. On šakom dodiruje čelo da bi skratio vidik i shvata da senka koja se natkriljava nad njim pripada krupnom čoveku u tribunskoj uniformi.
"Ti si Flavije?"
"Da, gospodine."
"Ustaj, centurione. Cezar želi da te vidi."
"Ko? Govedar?"
"Jezik za zube, vojniče! Gospodar ne voli da ga tako zovu!"
"Možda je tebi gospodar, tribune...", kaže Flavije Valerije Konstantin mrzovoljno dok ustaje i otresa pesak sa svoje vojničke odore. "Meni je ta pijana svinja samo nešto više od staratelja... Nesrećan splet okolnosti koji bi najradije rešio zamahom mača. Ali mi obećanje koje sam dao sopstvenom ocu koji me je i poslao da Govedaru budem saputnik sprečava u tome."
"A tvoj otac je?"
"Konstancije Hlor."
"Ti si dakle mladi Konstantin?"
"Na usluzi."
"Smrdiš na vino i balegu, mladi gospodine. Umij se pre nego što odeš u cezarov šator."
"Razumem.", naceri se Konstantin i salutira.
Tribun zavrte glavom i ode svojim poslom.
Konstantin dozva roba i ovaj ubrzo dođe noseći mešinu sa vodom. Dok se umivao, osećao je kako mu mamurluk tutnji kroz glavu, kao da umesto krvi kroz njegove vene teče moćno makedonsko vino koje su pili prošle noći. Obrisao je lice ubrusom i podigao glavu, pogled mu se ustremio ka plavom nebu bez oblaka.
Nebo i pustinja. Pustinja i nebo. Između njih, kamenje, zmije i ljudi.
Pred njima, možda već iza prvog brega, moćne vojske persijskog kralja Narsesa.
Ovo nije bio običan pohod. Cilj ove invazije bila je odmazda za povređenu Galerijevu sujetu. Pod sobom je moćni cezar imao skoro 25 000 ljudi, veterane proslavljenih legija IV Flavia, VII i XI Claudia, I Italica i XIII Gemina u kojoj je služio Konstantin. Pored njih, tu su bile sveže trupe u legijama XII Fulminata i XV Apollinaris. Po brojnosti, nije to bilo najveća sila koju je Galerije mogao da sakupi, ali po iskustvu i obučenosti tih ljudi, to je bila elita rimske vojske. Govedar je znao šta radi jer nije želeo da mu se ponovi prošlogodišnji poraz koji ga nije koštao samo mnogo dobrih ljudi palih na polju između Eufrata i Kare, već i velikog poniženja koje mu je kasnije priredio njegov suvladar i avgust Dioklecijan.
Konstantin uze svoj mač i okači ga o pojas. Zatim krenu ka cezarovom šatoru. U glavi mu je i dalje bolno pulsiralo. Pokušavao je da zanemari bol i mučninu ali nemilosrdno sunce što je peklo sa plavetnog svoda nad njim činilo je stvari još gorim.
"Centurione!"
Konstantin se okrenu u pravcu iz kog je došao glas da bi ugledao oficira višeg ranga, još jednog tribuna u besprekornoj vojničkoj odeždi.
"Salve, tribune Dimitrije.", reče Konstantin tromim glasom.
Dimitrije priđe i odmeri ga od sandala do mučninom zamućenih očiju.
"Zaboravio si da salutiraš kao vojnik?"
"Da sam popio još koji vrč vina, zaboravio bih kako se zovem."
"Protestvovao sam kod Govedara kad te je ražalovao i prebacio u legiju... Sad vidim da nisam bio u pravu. Mladi konjički oficir koji jaše sa cezarom ne može sebi dozvoliti opijanje i kavgu sa običnim vojnicima..."
"Zaboravio si da pomeneš kocku."
"Da, i to... Čuo sam da si u rodnom Naisusu isplaćivao kockarske dugove u areni?"
"Nisam ubijao... samo sakatio."
"Milosrdno... to te jednog dana može učiniti podobnim za vladara."
Konstantin raširi ruke i osvrnu se oko sebe.
"Pogledaj oko sebe, brate Dimitrije. Šta vidiš? Kamenje, pesak i ljude koji smrde na kozju kožu i acetum... Ko želi vladati takvim svetom?"
"Ne reci to dvaput brate."
U tom trenu, kraj njih projaha grupa konjanika. Na njihovom čelu bio je visoki plavokosi čovek na pragu svojih tridesetih obučen u generalsku uniformu. Dimitrije se ukruti i stavu mirno i salutira, Konstantin grupu konjanika i njihovog moćnog vođu isprati samo jednim dremljivim, zlovoljnim pogledom.
"Delegacija iz Sirije? Dioklecijanovi ljudi?"
Dimitrije klimnu glavom.
"Ko je visoki čovek što jaše na čelu?"
"General Georgije?", Dimitrije se iznenadi ovim Konstantinovim pitanjem. "Čovek je faktički legenda!"
"Legenda...", frknu mladi centurion prezrivo.
"Nakon prošlogodišnjeg poraza kod Eufrata, naš imperator nema baš veliko poverenje u Galerija i njegove vojne veštine. Zato je i poslao svog najboljeg generala da nadzire ovaj pohod."
"To se Govedaru neće svideti."
"Naravno. Još ako uzmemo u obzir surevnjivost između njega i Georgija..."
"Šta to govedar ima protiv Dioklecijanovog najboljeg čoveka?"
"Sem logične ljubomore i zavisti... Galerije sumnja da se Georgije priklonio Nazarećaninovoj sekti."
"Dioklecijanov čovek? Hrišćanin?"
"Tako se priča."
"Ili tako Govedar priča? Niskorodna pička."
"Skrati taj jezik, brate... Već si se toj niskorodnoj pički dovoljno zamerio."
Konstantin nehajno odmahnu rukom i krenu dalje.
Kada je ušao u cezarov šator zatekao je Galerija okruženog legatima i tribunima. Galerije je bio krupni, plećati čovek velike glave. Njegovo lice, splet crta koje se uobličuju u gotovo savršenu ružnoću, odisalo je ravnodušnošću. Ali Konstantin je tačno znao kakav bes i surovost se krije iza te navodne smirenosti. Galerije je bio čovek užasnog karaktera, sirov i bezobziran, u večitoj frustraciji zbog svog plebejskog porekla. Rođen u Serdici od oca Tračanina i majke Dačanke, oboje niskog roda, Galerije je proveo najraniju mladost čuvajući stoku, otud mu i nadimak. Vojnu karijeru započeo je kao prost vojnik pod carem Aurelijanom a kasnije i pod Probom. Pokazao se kao sposoban i hrabar ratnik i to ga je dovelo do visokog položaja u vojsci, vrhunac njegovog napredovanja bilo je stupanje u tetrarhiju, kada je postao Dioklecijanov suvladar. Ipak, i pored cezarske titule, Galerije nije mogao da pobegne od sopstvene prirode, i dalje je bio prost, neobuzdan i tašt, sklon kurvanju i piću.
General Georgije, stameni čovek koji držanjem podseća na planinskog lava a lepotom na Ahileja, stoji pored njega ruku položenih na pojas, dugački generalski plaš pada mu sa ramena sve do zemlje. Puprur u koje je odenut čini još većim i moćnijim i Galerije pored njega zaista podseća na prola niskog porekla, što i jeste.
Ugledavši Konstantina, Galerije raširi ruke u gestu lažne prisnosti.
"Flavije! Momčino!"
Zatim se okrenu ka Georgiju da predstavi svog mladog centuriona.
"Znaš li ko je ovo generale?"
Georgije samo ćutke odmahnu glavom.
"To je Flavije Konstantin. Sin Konstancija Hlora. Poveo sam ga sa sobom da malo oseti šta je to krv i ratovanje. Mali odrastao kraj skuta svoje mamice. Poslali su ga meni da od njega napravim muškarca. I vojnika. U svakom slučaju, ako u tome ne uspem... napraviću od njega lep leš... Je li tako, Flavije, sinko?"
"Tako je, gospodaru."
"Nema potrebe za dvoličnošću i lažima... Uopšte mi se ne sviđaš, Konstantine. Mislim da si najobičnija balava pička plemenitog roda, baš kao i neki od ovih mojih tribuna ovde... Ali šta da se radi. Običaju nalažu da i vas svilengaće moram da vodim u pohod iako niste vredni ni da se vama i vašim plemetitim poreklom obriše Plutonov kurac. Uz sve to... Ti si sinko pijandura, kockar i kavgadžija... Opet si sinoć napujdao ove tvoje iz Trinaeste na Klaudijevce, jel tako?"
"Bila je dobra tuča."
"Dosadno ti je, sinko?"
Konstantin slegnu ramenima.
"E, pa taj ću ti problem brzo rešiti."
Galerije se nagnu prema jednom od legata, kratko su se došaptavali i Konstanin koji je u stavu mirno stajao sa druge strane stola nije mogao da čuje šta govore. Nakon što su završili, cezar mu se ponovo obrati:
"Flavije, sinko. Potreban mi je jezik."
"Jezik? Gospodaru?"
"Da, momčino! Hoću da mi uhvatiš jednog Persijanca. Po mogućstvu oficira. Da ga malo ispitamo o situaciji u njihovom taboru..."
"Cezare...", oglasi se tada general Georgije. "Nećeš valjda ovog guštera da šalješ na jedan takav zadatak?"
"A zašto da ne, generale? Ako ga Persijanci živog oderu, neće nam to mnogo oboriti borbenu gotovost... a ako se vrati sa zarobljenikom, možda ipak bude nekakve koristi od njega."
Galerije priđe Konstantinu i prezrivo ga odmeri.
"U sedmoj legiji imaju izvesnog Glabija. Izvrstan mučitelj... Složićeš se da je prava šteta da jedan tako dragocen i koristan čovek sedi besposlen?"
Konstantin samo klimnu glavom.
"Uzeću ljude iz moje centurije."
"Centurije? Flavije, ne misliš valjda da sa čitavom centurijom tabanaš po ovim persijskim planinčugama i pustarama? Dovoljan ti je jedan čovek."
"Jedan? Gospodaru?"
"Da. Treba da se pritajite, čekate u zasedi, da ne pravite buku i metež... Povedi jednog čoveka."
"Gospodaru... kako... kako da uhvatim persijskog oficira samo sa jednim čovekom?"
"Eh, kako... ne brinem ja za tebe, sinko. Po celom logoru se priča da si Fortunin miljenik, da su te bogovi uzeli pod zaštitu. Ima li bolje prilike od ove da to dokažeš?"
Galerije položi svoju grubu šaku na njegovo rame u gestu odglumljene ljubaznosti.
"Šta čekaš? Dovedi mi mog Persijanca."
Konstantin okleva koji tren, a onda salutira i izađe iz šatora.
Bio je besan. Znao je tačno zašto ga Galerije šalje u jednu takvu misiju. On u njemu vidi samo takmaca za tron i ništa više. Želi da ga se otarasi dok je vreme. A to nije pametno učiniti trovanjem ili naručenim ubistvom. Ovako je elegantnije. Pošalji mladog centuriona u samoubilačku misiju i posle ga sahrani sa najvećim počastima. Njegovom ocu napiši dirljivo pismo o tome kako mu je sin herojski pao braneći Rim, senat i rimski narod.
Vratio se nazad u legiju i prišao grupi vojnika, nasumice.
Obratio im se glasom koji nije imao u sebi mnogo zapovedničkog, njegove reči su više zvučale kao molba nego kao naređenje.
"Plemeniti cezar traži dobrovoljce za izviđanje persijske teritorije."
Legionari ga čak nisu udostojili pogleda. Svako se bavio svojim stvarima, jedan je sređivao opremu, drugi je jeo svoje sledovanje, trojica su se kockali.
Konstantin priđe jednom od njih, veteranu čija se obrijana glava belesala na suncu dok je nožem rezbario parče drveta.
"Ti."
"Da, gospodine.", reče ovaj ne skidajuću pogled sa svoje rezbarije koja se dopola već pretvorila u figuricu konja.
"Kako se zoveš legionaru?"
"Helvije, gospodine.", odgovori ovaj i dalje zanet svojim poslom.
"Hoćeš li jahati sa mnom, Helvije?"
Legionar podiže glavu i pogleda ga.
"A gde to?"
"Preko brda, ka Persijskom taboru."
"Zašto bih to učinio, mladi gospodine?"
"Naš plemeniti gospodar Galerije me želi mrtvog. Kada me Persijanci budu izboli kopljima, treba mi dobar Rimljanin na čijim rukama ću da ispustim dušu."
Helvije se nasmeši i odmeri ga, zatim odbaci dopola izrezbareno drvo, ustade i zadenu nož u korice.
"A šta ja imam od toga?"
"Ja sam Konstantin, sin cezara Konstancija. Gospodara Galije i Britanije. Bićeš bogato nagrađen."
"A ako te ne ubiju?"
"Onda ćemo piti i kockati se u to ime."
Helvije pogleda u svoje drugove iz legije koji su i dalje nezainteresovano bavili svojim svakodnevnim poslovima. Zatim se okrenu ka Konstantinu i klimnu glavom.
"Imaš svog Rimljanina, mladi gospodaru."

(odlomak iz romana u nastajanju)