Olujni bedem – drugi deo

2.

Grbavi Prvoš je kopao rupe u zemlji.

Kopao bi ih po danu i po noći, kopao bi ih i na proste dane i na praznike, kopao bi ih zimi i leti, na proleće i u jesen, kada gora ogoli i kada gora ozeleni, kada sija sunce ili kad na tamnom nebu izgreva hladni mesec… Prvoš nije znao ni za šta drugo do za kopanje po zemlji, nije se sećao svog oca, na smrt izbodenog u jednoj pijanoj raspravi, ni majke, koju je odnela groznica kada je on tek prohodao. Prvoša je podigao seoski pop, naučivši ga samo jednom zanatu – kopanju grobova. A i šta drugo je mogao jedan crnorizac da nauči jedno siroče do da u krtoj zemlji dubi večna konačišta za ljude? I šta drugo je on, ubogo kopile, i mogao da radi? Nije bio valjan za kolara, ni za grnčara, ni za psara, ni za kovača, ni za mačara, ni za vidara… Svakako ne za čteca ili ikonopisca. Bio je valjan da u ruci drži motiku kojom će zarezati po mekom trbuhu majke zemlje. Bio je uporan, bio je vredan, taj mali čovek grubih ruku, proklet još pre rođenja, osuđen da luta od sela do sela, od grada do grada, od groblja do groblja… Jedini blagoslov u tom prokletstvu bilo je to što je za čoveka poput njega uvek bilo posla. Zemlja je vapila za novim grobovima, a ljudi su se pošteno trudili da joj ugode.

Kiša koja je rominjala tog jesenjeg jutra nije mu smetala. Naprotiv, zemlja je od nje postajala mekša i lakša za kopanje. Grob namenjen udovici koja je skončala od neke nepoznate bolesti bio je skoro iskopan i samo je Prvoševa mesnata glava virila iz njega.

Taman toliko, da vidi kako mu dva konjanika dolaze u susret.

Odložio je alaktu u stranu, skinuo kapu, obrisao njome znoj sa čela i zauzeo isti onaj stav koji zauzmu svi sebri kada im se približi gospodar, njihov ili tuđ. Ipak, nije izašao iz groba. Konjanici su sišli sa svojih konja i privezali ih za hrast na ulazu u groblje.

Prvi mu je prišao vitez obučen u plavu dolamu, naočiti plemić crne kratke kose i uredne brade. Drugi, malo mlađi od njega, sa crvenom dolamom na kojoj je bio izvezen znak zmaja stajao je malo niže, razgledao napise na nadgrobnim spomenicima.

Stariji vitez stade pred njega, gotovo na ivicu rake, osmotri ga, pa podiže jednu lobanju koju je Prvoš izbacio iz zemlje kopajući novu raku.

„Baš je bela ta lobanja.“, reče vitez. „Mora da je bio dobar čovek.“

„Na ovom groblju, kao na svim ostalima, nema dobrih i loših ljudi.“, odgovori Prvoš smireno. „Samo mrtvih.“

„Vidi, Kosančiću…“, obrati se vitez svom mladom saputniku. „Imamo šaljivdžiju ovde.“

„Dobri čovek se ne šali, Pavle.“, odgovori ovaj. „Već govori istinu.“

Kosančić tada priđe spomeniku koji je bio odmah do rake koju je Prvoš kopao, nagnu se malo i poče da čita natpis na njoj:

„Sic come tu es, ego fui; sicut ego sum tu devi essere.“

Primeti da ga Prvoš gleda sa nerazumevanjem, pa dodade:

„Braćo ne dirajte me, jer ćete vi biti kao ja a ja ne mogu biti kao vi.“

„To piše?“, upita Prvoš.

„Da.“

„Nekakav dubrovački trgovac. Konačio u selu prošlog leta. Legao da spava. Nije se probudio.“

„Odakle si prijatelju?“, upita ga Pavle Orlović. „Odavde?“

„Ne.“

„Ne? Prebegao si sa nekog drugog poseda?“

„Nisam, gospodine. Ja u stvari nemam svoga doma, svoj porodice, svoga gospodara… Moja kuća je svako groblje a gospodar onaj ko me pozove da iskopam novu raku.“

„Drugim rečima…“, primeti Kosančić. „Ti si slobodan čovek?“

„Ako ovo može da se nazove slobodom…“, odvrati Prvoš iz rake.

„Hajde… izađi.“, reče Orlović. „Popij malo vina sa nama.“

U senci hrasta, na ivici groblja, Prvoš se osećao malo nelagodno, kao dete koje je zalutalo u šumu i srelo dva stranca. Oklevao je dok mu je Orlović nudio mešinu sa vinom, posmatrao je, trudeći se da ovaj to ne primeti, prvo bogato ukrašen pojas za kojim je nosio dugi mač, a onda i pečatni prsten na ruci na kome se jasno dala videti gravura zmaja koji je sopstveni rep obmotavao sebi oko vrata.

„Hajde… uzmi…“, reče Pavle pružajući mu mešinu. „Nije otrovno.“

„Ja… ovaj… nikad nisam u životu probao vino.“, smušeno reče Prvoš i prihvati mešinu.

„Za sve postoji prvi put, brate.“, reče Kosančić. „Mi, u stvari, tražimo jednog prijatelja.“

„Kad je umro?“

„O, pa nije on mrtav… Bar koliko je nama dvojici poznato.“

„Usudiću se da upitam, ljubezni gospodine… Da ga možda ne tražite na pogrešnom mestu?“

„Gde je groblje, tu je u blizini selo ili grad. Gde je selo ili grad, tu su ljudi. Naš prijatelj je ovde došao iz Braničeva. Bežeći od grehova, besa i bogomdane ludosti… Neko bi ga čak greškom zamenio za viteza.“

Prvoš obrisa usne, pa vrati mešinu Orloviću. Zagleda kratko Kosančića, pitajući se da li je konac kojim je nakićen vez zmaja na njegovim grudima bio od pravog zlata, pa na kraju reče:

„Da li to vi, gospodaru, tražite vojvodu Miloša Obilića?“