Duge noći i crne zastave – Odlomak iz romana u nastajanju

Iznenadni vetar, hladan i zadihan, poput glasnika koji donosi loše vesti, silazi sa brda na istoku i udara u zidine pirotske tvrđave. Suton obojen studenim purpurom okamenjuje prizore u daljini, plavičaste magle što poput utvara lebde u podnožjima dalekih planina, stoletne hrastove šuma koje se pružaju levo i desno u nedogled, zelenosivu močvaru ispred tvrđave, šipražja iza kojih se nazire veliki logor Ali-pašine vojske gde hiljade ratnika klanja u ićindiji.
Na bedemu odmah iznad gradske kapije, nasred šetnice u kojoj se smenjuju stražari, vojvoda Ivan Kosančić stoji na vetru i gleda preda se. Otegnuti jauk molitve Alahu zamire u daljini i u turskom logoru počinju da se pale vatre, jedna po jedna, poput zvezda na nebu. Nerazgovetni žagor čuje se neko vreme a onda, mir prolećnjeg sutona počinje da se rastapa i da drhti... Kao da vaskrsava ni iz čega, prolama se ratnički poklič od koga se zemlja trese.
Taj zvuk kao da je došao iz utrobe nekog velikog čudovišta, on seče na pola nebo i zemlju, budi usnule šumske duhove, useca strah i nemir u srca stražara na zidovima drevnog Arvunija.
Ali to kao da ne pogađa mnogo mladog vojvodu Miloša Obilića koji se uspinje drvenim stepenicama ka bedemu, noseći u jednoj ruci vrč sa vinom a u drugoj dva zlatna pehara. On prilazi Kosančiću, stavlja pehare na kamen pred njim i dok ih puni crvenim vinom pita ga:
– Šta se to događa u turskom taboru?
– Ali-paša je objavio jagmu – odgovori Kosančić, ne skidajući pogled sa osmanlijskog uporišta gde logorske vatre sevaju oštrim odsjajima, poput đavolskih očiju.
– Jagmu?
– Da – reče Kosančić i prihvati pruženi pehar sa vinom. – Pošto nismo pristali da pređemo u islam i predamo mu tvrđavu, on po ratnom pravu može činiti sa nama šta mu je volja. Osmanlijski zapovednici više vole da im se gradovi sami predaju, jer tako oni lično zadržavaju većinu ratnog plena. Ovako, nakon opsade, vojnici imaju pravo na dvodnevnu pljačku nakon koje neće ostati mnogo.
Ruku na srce, Ali-paša i nije imao neki izbor, vojska mu je napredovala danima kroz spaljenu zemlju gde nisu mogli da dođu ni do kapi vode, kamoli do bilo kakvog plena...
Jednostavno je morao da objavi jagmu i tako ih smiri. To znači da će azapi i akindžije, spahije i janjičari, ološ i gospodski sinovi podjednako nasrnuti na ovaj grad poput čopora besnih pasa, željni pljačke i krvi.
– Zar naš vrli kapetan nije rešio da odugovlači sa odgovorom i tako nam ugrabi malo vremena?
– Stefan Musić je poslao odgovor na pašin predlog pre jednog sata. Slušao sam ga kako diktira to pismo pre nego što ga je glasnik odneo u turski tabor.
– I? Je li to bio dovoljno razložan i gospodstven odgovor? Dostojan kneževog sestrića?
– Jeste... Poručio je Ali-paši da će mu on lično odseći glavu i nataći je na kolac. I da će njegove sinove povešati o zidine da im vrane pokljucaju oči. I da će nakon toga doći u njegov harem i silovati mu žene... Jednu po jednu.
– Znači, on je stvarno rešio da svi izginemo ovde?
– Ali-paša je veliki vezir, a sa velikim vezirom se tako ne govori. To će ga razbesneti. Gnevni ljudi često donose pogrešne odluke... Stefan to najbolje zna, jer je i sam takav.
Kosančić tada upre prstom u daljinu gde gore vatre.
– Pogledaj malo bolje u pravcu njihovog logora i videćeš agarjanske zastave na vetru. Zastavu proroka Muhameda boje Sunca, zeleni Fatimidov steg, Omijadovu belu zastavu... Barjak janjičarski, pola žut, a pola boje krvi, sa crtežom Zulakara, sablje Alijine, u sredini... Sve te zastave spustiće se niz polje, pravo ka ovim zidinama i dalje, ka Nišu, Toplici, Kruševcu... I neće stati dok se sve boje ne pretope u jednu...
Zatim otpi gutljaj vina i nastavi.
– Ljudi su suviše nišči duhom da bi spoznali suštinu božanskog, zato su izmislili stvari poput boja... da bi njima označili ono čiju suštinu ne mogu da razumeju. Da li si se ikad zapitao zašto je trava zelena a nebo plavo?
Da li reči zaista imenuju ono što vidiš ili se u travi i na nebu krije mnogo drugih stvari koje sve reči na svetu ne mogu opisati? Ljudima su potrebne prečice ka večnom, putokazi ka Bogu... Zato, pored boja, postoje i brojevi.
– Da, gospodaru Kosančiću... – složi se Obilić. – I ti brojevi govore da u ovom trenutku Ismailćana ima po deset na svakog od nas koji branimo ovu utvrdu.
Kosančić se samo blago nasmeja na ovu njegovu primedbu i upita ga:
– Koliko je bilo Spartanaca sa Leonidom kod Termopila?
– Tri stotine.
– A koliko je brojala telesna garda Dušana Silnog?
– To ne bih znao...
– Ja ću ti reći. Tri stotine najboljih vitezova iz celog carstva. Topličin otac je bio jedan od njih. Isto toliko germanskih najamnika čuvalo je kralja Milutina. A reci mi, Obiliću, koliko je bilo vas u ličnoj gardi kneza Lazara dok si ti bio njen pripadnik?
– Mislim... Otprilike oko... – zbunjeno je mrmljao Obilić. – ...Tri stotine?
– Misliš li da je to slučajno?
Kosančić vadi kratki mač iz korice za pojasom i njome crta po prašini na podu šetnice. Obilić zuri u nacrtani simbol i u njemu prepoznaje arapski broj 300.
– Ovo je šin – reče Kosančić. – To je broj drevan koliko i sama reč Božja. Stariji od srca meseca i od Adamovih kostiju. Tri stotine je bila zapremina Nojeve barke. Tri stotine anđela čuva ulaz u baštu Edensku. Pitagora je imao tri stotine učenika.
Kosančić zatim vrhom mača u dva kratka poteza iscrta još jedan znak u prašini.
– Evo simbola koji ga označava. Reci mi, šta vidiš?
– Vidim... krst.
– To je naše znamenje Obiliću, pod njim se rađamo i umiremo.
– Ako bude po volji onog krvožednog ludaka Musića, desiće nam se ovo drugo.
– Ismailćani nemaju svoje utvrde već usvajaju tuđe.
Njima je Pirotska tvrđava potrebna čitava i neoštećena jer će im to biti dobra polazišna tačka za napad na Niš.
A Niš će im biti potreban za dalji napad... Za invaziju na čitavu Lazarevu kneževinu.
– Ne vidim šta šaka jada kojom raspolažemo ovde može da učini po tom pitanju. Čim svane jutro, Agarjani će razbiti ove zidove i pretvoriti utvrđenje u prah.
– Grešiš... Ali-paša neće trošiti vreme na izradu opsadnih sprava. On misli da će pohlepa njegovih vojnika biti dovoljna da osvoji tvrđavu. Zato je i objavio jagmu.
A i žuri mu se... Iza sebe ima nestrpljivog sultana, a ispred sebe zemlju izdašnu i bogatu.
Vojvoda Kosančić se tada okrenu i pogleda mladog Obilića, glas mu je bio opor i ravan, kado da izriče presudu.
– Kada prvih hiljadu azapa ostave kosti na bedemima ove tvrđave, on će promeniti mišljenje. Uvešće konjicu.
Kada naši oklopnici budu posekli prvih stotinu ismailćanskih konjanika, Ali-paša će pobesneti...
– Šta će uraditi onda?
– Onda će na nas udariti sa svime što ima.
– Ali, tamo... napolju... – reči su bežale Obiliću. – ...
Ima deset hiljada Agarjana!
Kosančić se još jednom nasmeja i iskapi svoje vino do kraja.
– Baš tako, moj Obiliću... Baš tako...

Odlomak izvorno objavljen u časopisu „Koraci“