Istinita horor priča koja stoji iza knjige „Mobi Dik“

Ogromni kit je potopio brod i to je bio tek početak strave i užasa!



Ako izuzmemo apsolutnu dominaciju filma „Sve u isto vreme“ (Everything Everywhere All at Once) na poslednjoj dodeli Oskara, jedan od najvećih uspeha postigao je film „Kit“ (The Whale) čiju režiju potpisuje čuveni Daren Aronofski.

Ovaj film je dobio dve zlatne statue, ali mnogo je važniji veliki povratak pomalo zaboravljenog glumca Brendona Frejzera. On je za ulogu profesora kreativnog pisanja bio ovenčan najprestižnijom filmskom nagradom.

Nekada velika filmska zvezda, Frejzer se suočio sa zlostavljanjem, razvodom, depresijom, finansijskim problemima, zbog čega je stradala njegova karijera. Sve dok nije dobio novu priliku u filmu „Kit“.

U svetu umetnosti postoji još jedan „kit“ koji je više od veka veoma popularan, ali koji, za razliku od ovoga kojeg je stvorio Aronofski, svom autoru nije doneo očekivanu slavu. Naprotiv.

Kit kao ubica karijere

Kada je Herman Melvil 1851. godine objavio roman „Mobi Dik“ ili „Kit“, njegova, do tada uspešna, karijera krenula je drugačijim kursom. Kritika i publika nisu lepo prihvatili knjigu, što je nanelo veliku štetu piščevom književnom ugledu, od čega se do kraja karijere nije oporavio.

Danas je „Mobi Dik“ jedan od najcenjenijih i najpopularnijih književnih klasika, ali tokom Melvilovog života se prodavao veoma loše. Knjižare nisu prodavale više od dvadeset primeraka godišnje. Zanimljivo je da se danas u toku samo jedne godine proda više primeraka knjige „Mobi Dik“ nego u čitavom devetnaestom veku. Kolika je današnja slava ovog romana, pokazuje i primer vlasnika lanca kafeterija Starbaks koji su inspiraciju za naziv svog čuvenog brenda potražili baš među stranicama ovog romana.

Takođe je i Ričard Melvil Hol, kao potomak čuvenog pisca, iskoristio slavu romana svog pretka da sebi nadene umetničko ime Moby pod kojim nastupa kao uspešni muzičar.

Melvil nije mogao ni da predvidi ovakav razvoj događaja već je, ogorčen zbog neuspeha, sve više tonuo u neraspoloženje i depresiju.

Na početku stvari mu nisu delovale tako porazno. Uprkos mlakoj kritici i slaboj prodaji polagao je velike nade u svoj roman. Toliko je bio samouveren i siguran u predstojeći trijumf da se, završenoj priči u čast, ukrcao na brod u nameri da poseti ostrvo Nantaket koje pripada saveznoj državi Masačusets. Ovo ostrvo, koje je danas poznata turistička lokacija koju svake godine poseti pedeset hiljada turista, inspirisalo je Melvila da upravo na njemu smesti matičnu luku svog protagoniste Ahaba i njegovog broda Pikvod.

Zanimljivo je da je ostrvo Nantaket bilo inspirativno još jednom američkom književniku – Edgaru Alanu Pou za pisanje romana „Avanture Artura Gordona Pima“.

Melvil se upoznao sa lokalnim zvaničnicima, prisustvovao banketu koji je priređen njemu u čast i razgledao selo koje je ranije samo zamišljao.

Tek je poslednjeg dana svoje posete ostrvu upoznao potpuno oronulog čoveka. Iako nije napunio ni šezdeset godina, izgledao je kao starac. Ova olupina od čoveka bio je Džordž Polard, bivši kapetan broda Eseks, kojeg je, godinama ranije, potopio kit ulješura.

Upravo je to bio jedan od događaja koji su inspirisali Hermana Melvila da napiše svoj roman (drugi je bio ulov belog kita ulješure nazvanog Moča Dik). Kapetan Polard je u vreme brodoloma imao svega dvadeset i devet godina. Preživeo je incident, vratio se na ostrvo gde je dobio komandu nad brodom Dva brata. Kako je i ovaj brod, dve godine docnije, svoj kraj pronašao na koralnom grebenu, kapetan je proglašen ukletim i niko mu više nije poveravao komandovanje brodskom posadom. Ostatak života je proveo na kopnu kao čuvar svetionika.

Melvil je o ovom susretu kasnije napisao da je sa Polardom razmenio svega nekoliko reči jer nije želeo da kod ovog slomljenog čoveka evocira strašne uspomene i pobudi sećanja na užasne događaje kojima je svedočio.

A priča koju je doživeo Polard jeste zastrašujuća. O užasnim danima koji su usledili, nakon što je ogromni kit potopio brod, Polard je, kao ispovest, ispričao svešteniku Džordžu Benetu. Posada je provela devedeset i dva dana na otvorenom moru u čamcima koji su propuštali vodu. Bili su gotovo poludeli bez hrane i pod suncem koje je nemilosrdno pržilo. Polardova ispovest je dalje govorila o pojavi kanibalizma i tragičnoj sudbini dvojice tinejdžera od kojih je jedan bio njegov bliski rođak Oven Kofin.

„Ali ne mogu Vam reći više od ovoga“, zacvileo je Polard ispovedajući se svešteniku. „Glava mi prosto bukti od sećanja. Jedva da znam šta govorim.“

Nesrećno putovanje

Za brod Eseks nevolje su počele odmah nakon što je isplovio na putovanje koje je trebalo da traje dve godine. Već drugog dana plovidbe oluja je zahvatila brod, uništila je njegovo glavno jedro i gotovo ga potopila. Ipak, Polard donosi odluku da nastave dalje i posle pet nedelja putovanja brod stiže do rta Horn koji je najjužniji rt Južne Amerike. Posada uviđa da su na trom području kitovi gotovo izlovljeni i donosi odluku da otplove do voda u Pacifiku koje su veoma udaljene od kopna.

Kako bi obnovili zalihe, pristaju na jedno ostrvo arhipelaga Galapagos. Dok su se ostali bavili lovom, jedan mornar, kao neku vrstu šale, pali vatru. Zbog sušne sezone vatra se tako brzo proširila da su mornari u svom begu ka brodu morali da trče kroz samu vatru. Dan nakon što je brod otplovio dalje, mogao je da se vidi crni dim sa ostrva. Smatra se da je u ovom požaru istrebljene jedna vrsta kornjača i ptice rugalice.

Nakon nekoliko meseci putovanja posada kitolovca je najzad, hiljadama milja udaljena od najbližeg kopna, prionula na lov na kitove. Kitovi pogođeni harpunima vukli su čamce za lov ka horizontu, a posada koja je ostala na brodu ih je pratila. Kapetan Polard je bio na jednom od tih čamaca, dok je njegovu dužnost na bordu preuzeo prvi oficir, dvadesettrogodišnji Oven Čejs. Upravo je on prvi primetio ogromnog kita.

Kit koji je, po njegovoj proceni, bio dugačak dvadeset i pet metara glavom je bio usmeren ka njihovom brodu. Nakon što je nekoliko puta ispustio vodu, kit se velikom brzinom uputio pravo ka njima. Udarac je bio tako snažan da je sva posada popadala po palubi.

Prvi udarac je otvorio rupu na brodu. A onda je kit još većom brzinom krenuo kao brodu kako bi okončao započeto. Drugi udarac je bio tako silovit da je posada jedva imala vremena da spusti čamce za spasavanje u vodu i pokuša da ih napuni hlebom, vodom, zalihama i navigacionim instrumentima pre nego što se brod prevrnuo na stranu.

Kapetan Polard je iz daljine video da je njegov brod u nevolji, ali dok je stigao, katastrofa se već okončala. Imali su tri čamca na kojima je bilo dvadeset ljudi. Polard je želeo da se upute do najbližih ostrva, ali ga je posada ubedila da ih izbegnu jer se na njima nalaze plemena koja važe za kanibalska. Zato su krenuli ka jugu gde je kopno bilo mnogo udaljenije, ali su se nadali da će ih ugledati drugi kitolovci.

Brodolomnici

Kraj nesrećnim događajima se i dalje nije naslućivao. Slana voda je zahvatila zalihe hleba, pa je posada dehidrirala dok je jela svoje dnevne obroke. Sunce je nemilosrdno pržilo. Kit ubica je napao Polardov čamac. Ostrvo Hendreson na koje su naišli nije bilo više od obične gole stene. Posle nedelju dana na ostrvu posada se suočila sa drastičnim smanjenjem zaliha hrane. Svi osim troje članova posade su doneli odluku da napuste ostrvo. Ostali nisu imali ništa protiv jer će ostati više zaliha za njih.

Čamci su polako počeli da propuštaju vodu, ali je glavni problem ostao nedostatak hrane. Jedan mornar, u nastupu ludila izazvanog gladovanjem i jakim suncem, prvo je ustao i zahtevao salvetu za večeru, da bi zatim pao i počeo da se previja od bolova. Tokom noći je preminuo.

Očajni članovi posade su isekli njegove udove i zatim odvojili meso od kostiju. Onda su nožem isekli grudni koš i izvadili srce. Nakon toga su ostatke nesrećnika predali moru, a oni su meso ispekli na vrelom kamenu i pojeli.

Tokom naredne nedelje preminulo je još troje mornara, nakon čega su njihova tela ispečena i pojedena. Što su više jeli, mornari su bili gladniji. Kako neko vreme niko nije umirao, odlučeno je da žrebaju ko će naredni biti ubijen i pojeden. Polardov mladi rođak Oven Kofin je imao najmanje sreće. Iako je kapetan ponudio svoj život umesto dečakovog, rođak ga je umirio i rekao da prihvata svoju sudbinu.

Kraj putovanja

Sva tri čamca su se u jednom trenutku razdvojila i mornari su izgubili jedne druge iz vida. Prvo je pronađen onaj na kome je bio Čejs sa još dvoje preživelih članova posade, a nedelju dana docnije i Polardov čamac na kome se, pored njega, nalazio još samo jedan mornar. Poslednji čamac pronađen je nekoliko godina kasnije, a u njemu su se nalazila samo tri kostura. Ona trojica mornara koji su ostali na pustom ostrvu Henderson preživeli su četiri meseca tako što su jeli školjke i ptičija jaja sve dok ih nije spasao jedan australijski brod.

Kada se osmoro preživelih članova posade vratilo na ostrvo Nantaket, dočekani su uglavnom bez osude jer je kanibalizam u to doba bio neka vrsta „morskog običaja“. Ipak, kapetanu Polardu nije bilo tako lako oprošteno jer je pojeo telo svog rođaka.

Iste godine kada je posetio ostrvo, Herman Melvil je započeo sopstveno ukleto putovanje. Knjiga je tokom njegovog života prodata u svega nekoliko hiljada primeraka, a on je, posle još nekoliko neuspešnih književnih pokušaja, ostatak života proveo kao carinski inspektor u Njujorku. Odao se alkoholu i sahranio je svoja dva sina. Kada je preminuo, nije bilo objavljeno mnogo čitulja.

Priču o ovome mogli bismo da okončamo onako kako smo je i započeli – filmski. Nesreću koja se dogodila kapetanu Polardu i njegovoj posadi na legendarnom putovanju pre nekoliko godina je ovekovečio čuveni režiser Ron Hauard u svom filmu „U srcu mora“ (In the Heart of the Sea), gde je glavnu ulogu dobio slavni Kris Hemsvort.



Autor: Milan Aranđelović
Izvor: Bookmate žurnal