Novinar i voditelj Zoran Kesić voli da otkriva nove naslove, poistovećuje se sa omiljenim strip junacima, a najviše uživa u čitanju u hladovini kraj mora.
On nikoga ne ostavlja ravnodušnim, što je i najbitnija stavka u poslu kojim se bavi. Odlikuju ga profesionalnost, obrazovanost, ljubaznost i elokventnost. Zbog toga je svaki njegov projekat „osuđen“ na uspeh i dugovečnost, a jedan primer je aktuelna humorističko-satirična emisija „24 minuta sa Zoranom Kesićem“ na Novoj S.
U kojoj meri je književnost važna za posao kojim se bavite?
Da bismo umeli da pišemo, moramo prvo umeti da čitamo. Sve u našoj TV emisiji, a dobrim delom i ono što sam prethodno radio, počinje od pisanja. Tačnije od ličnog nerviranja, pa osvetničkog pisanja. Nemam, naravno, nikakvih iluzija da je to naše pisanje „književnost“. To je novinarstvo sa primesama satire i humora. Prava književnost neka nas malo sačeka – mene kad postanem previše mator za kamere, a koleginice i kolege iz Njuz.neta kad im dosadi podkast.
Koliko zbog obima posla uopšte imate vremena za čitanje?
Sve u strahu da nešto ne propustim i da se nešto ne dogodi mimo mog znanja, čak i kad imam vremena za čitanje, upadnem u paniku: kog naslova prvo da se dohvatim, kako najpametnije da iskoristim ovo slobodno vreme, šta ako dam šansu toj i toj knjizi pa mi se ne svidi (a grize me savest da ne pročitam do kraja), da li da zbog sve manje vremena ipak pročitam strip; OK strip ću ali koji – imam ih pedesetak nepročitanih… I u tom premišljanju već na televiziji počnu vesti pa daj prvo da ih odgledam. Moji najproduktivniji čitalački meseci su januar, februar, jul i avgust. Tad sam na odmoru od emisije i sa velikim guštom biram knjige koje ću čitati.
Po kom kriterijumu birate knjige?
Zaposleni u beogradskim knjižarama to znaju, ja obožavam da tumaram po knjižarama, da razgledam knjige, otkrivam nove naslove, iznenađujem se nekim klasicima koje sam propustio da pročitam kad je trebalo, jednostavno uživam među knjigama. Priznajem, ne bez mrve stida – volim i da njušnem novu knjigu. Najmilije mi je da izaberem knjigu koju uopšte nisam planirao da kupim, nego nabasam na nju. Dakle, to je kriterijum „instinkt mi kaže da bi ovo moglo biti dobro“. Drugi kriterijum je
guilty pleasure – znam da neću uskoro pročitati to luksuzno izdanje, ali vidi ga kakvo je, moja kućna biblioteka mora da ima ovo delo i onda kupim to nešto skupo i kapitalno i dobro se osećam zbog toga. I treći kriterijum je preporuka. Taj kriterijum mi je i najdosadniji, ali obično se ispostavi da je tako kupljena knjiga i najvrednija čitanja.
Imate li omiljenog pisca?
Ne baš. Više imam omiljene knjige, a njih su pisali Daglas Adams, Meša Selimović,
Franc Kafka,
Mihail Bulgakov,
Vilijam Šekspir,
Danil Harms, Filip K. Dik,
Borislav Pekić,
Nil Gejmen, Artur Klark… Eto prvih 10 koji su mi pali na pamet, a ima ih ohoho.
Kako ste zavoleli književnost, ko Vam je preneo ljubav prema knjigama?
Verujte da nemam pojma. Znam da me je baka, kao klinca, upisala u biblioteku i da sam čitao po nekoliko knjiga mesečno. Znam da sam sa nekih 11 ili 12 godina slistio prvo „Hobita“, a potom i „Gospodara prstenova“. Posle je došla Ursula Legvin, pa Murkok, i tu sam završio sa epskom fantastikom. Ne treba ni preterivati. Ali bitno je, bar u mom slučaju, osim knjiga pomenuti i stripove. Ljubav prema stripu datira od najranijeg svesnog doba – prvo od „Zagora“, „Bleka“, „Alana Forda“, pa onda preko „Stripoteke“, „Konana“, „Dilana Doga“ i „Martija Misterije“, pa onda sa sazrevanjem i do zrelijih stripova i autora koje i dan-danas volim – Nila Gejmena, Alana Mura, Frenka Milera, Granta Morisona, Alehandra Hodorovskog, Vorena Elisa, Džefa Lemira, itd. Skoro sam brojao, imam 616 stripova (grafičkih novela) u svojoj biblioteci.
Imate li rituale tokom čitanja – omiljeno doba dana za čitanje ili mesto?
Nemam. Čitam gde god mogu i kad god mogu. Rituali će sačekati penzionerske dane. Ali evo, podeliću jedno od većih uživanja: čitanje u hladovini zimzelenog, na moru, uz
zvrzvr u krošnjama i veselu dečju graju koja lako pređe u svađu, po mogućstvu što dalje od mene.
Postoji li na Vašoj polici ona jedna, najvažnija knjiga kojoj se s vremena na vreme vraćate?
Nema takve knjige. Neke volim više, neke manje, neke uopšte ne volim i ne trebaju mi, neke obožavam, ali neku posebnu baš nemam. Sećam se da sam kao mali imao „Beskrajnu priču“ Mihaela Endea. Ona mi je bila važna jer sam, kao i knjiga u tom romanu, verovao da je čarobna i zamišljao sebe kao Atreja. Danas mi je važna kolekcija romana
Dina Frenka Herberta, a kasno sam je pročitao – možda pre tri-četiri godine. Najvažnije su mi zapravo knjige sa posvetom, one koje su mi potpisali pisci koje volim, a koje sam imao zadovoljstvo da upoznam, a sa nekima od njih i da se napijem i postanem drugar –
Miljenko Jergović,
Dragan Velikić,
Marčelo,
Marko Vidojković,
Boris Dežulović,
Ante Tomić, Marko Tomaš…
Postoji li književni junak koji Vam je posebno drag, s kojim možete da se poistovetite?
Ima, ali to su više strip junaci. Recimo, novinar Spajder Džerusalem iz stripa „Transmetropoliten“ Vorena Elisa, taj sam! Ranije sam zamišljao da sam Dilan Dog, a najdraži stripski likovi su mi Sendmen, Srebrni letač, Betmen i Maski iz „Aster Blistoka“. Baš književni junak koji sam – ne znam. Možda Petko iz „
Robinsona Krusoa“.
Možete li za sebe da kažete da ste zahtevan čitalac? Kakvu literaturu volite?
Volim literaturu koja me obuzima i koju jedva čekam da nastavim da čitam. Volim rečenicu Pekića i
Andrića, divim se ritmu i harmoniji njihovih misli pretočenih u reči. Ponekad mi se više svide pojedine rečenice nego cela knjiga. Volim kad ima smešno, volim i kad ima fantastično, ne volim kad je mnogo filozofsko ili kad zahteva predznanje i potkovanost o nekoj temi. Onda shvatim koliko ne znam i bude me sramota. Volim istoriju, volim ponekad i poeziju, samo ne volim ljubavno, to me smara. Poezija ljubavna jedino može – kraća je.
Šta trenutno čitate?
Trenutno čitam, verovali ili ne, jednu od onih knjiga za budale „
50 naučnih ideja koje bi stvarno trebalo da znate“. Ukratko, o teoriji struna, kvantnoj fizici, nuklearnoj bombi itd... Ja sam imao dvojku iz fizike i ogromnu rupu imam iz te oblasti. Na čitanje čekaju „Goli otok – istorija“ Martina Previšića, a i moj drugar pesnik Marko Tomaš dao mi je dve svoje knjižice koje ću pročitati pre njegovog gostovanja u našoj emisiji. Za leto čuvam četvrti deo Dine i „Hiperion“
Dena Simonsa.
Koje su najvrednije knjige koje imate u biblioteci?
Žao mi je, najvredniji su mi stripovi. Ali džabe da vam nabrajam koje sve imam, ne razumete se vi u stripove nego samo u knjige. Čudaci! (Smeh)
Kojih su to pet knjiga za sva vremena po Vašem izboru?
„Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa, „
Besnilo“ Borislava Pekića, „
Sto slučajeva“ Danila Harmsa, „Ostrvo“ Meše Selimovića i „
Odakle sam bila, više nisam“ Dejana Tiago-Stankovića.
Autor: Dafina Dostanić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 31
Foto: Ivan Dinić