Elegantna elegija jedinog romana Silvije Plat kida raskošne orlice, čiji se biseri raspiaju po čitavom delu. Semi-biografska priča koja stavlja celokupnu egzistenciju u uflekano “stakleno zvono” svojim sofisticiranim stilom pisanja, težinom reči i dubinom toka misli govori o ljudskoj razgradivosti na sebi svojstven način. Med i mleko života kojem preti neizvesna sutrašnjica u oku mlade umetničke duše devojke, nesigurne pred svojim izborom ljuljaju poetske slike poput nežne kolevke ili lađe u brodolomu. Umetnica svoj unutrašnji rat diplomatski umiruje svojim pisanjem o glavnoj protagonistikinji Ešter - Silvijinom alteregu sa druge strane ogledala. Opisujući aristokratsko, buržujsko , raskošvno društvo velikog grada Njujorka i njene devojačke pustolovine u kontrastu sa melanholijom svog nežnog rodnog kraja zamrznute slike, spisateljica prenosi svoj lični doživljaj, stanje uma, kojem preti filozofska raprava, unutrašnji sukob i emocionalna kriza. Odličan roman!

Žena koja je bila izuzetno talentovana. Žena koja je plenila svojom lepotom. Žena koja je bila udata za veoma uspešnog i slavnog pesnika. Žena, koja je uprkos svemu (ili upravo zbog svega toga) bila nemerljivo nesrećna i depresivna. Žena koja je napisala ovu fenomenalnu knjigu – Silvija Plat, kroz svoje radove bila je u direktnoj vezi sa pitanjima koja su se razvijala u društvu. Kao žena, uvek se zalagala za ženska prava iako sebe nije isticala kao feministkinju. Kako je stvarala u vreme kada je feminizam bio na snazi, suprotstavljajući se nasilju u porodici, seksualnom nasilju, raznovrsnim napadima na nežniji pol, mora joj se odati veliko priznanje jer je tada, bilo gotovo nemoguće, postati pesnik ili pisac. A ona je uspela u tome.

Ogromna preporuka!

Knjiga koja ima svoju posebnost, na trenutke rastuži, na trenutke izazove osmeh...

Mislim da je ovaj roman aktuelniji nego ikada. Sada, u vremenu kada gotovo da imamo epidemiju depresije, ona jbi mogla da bude obavezno štivo. Koliko ste puta poslednjih godina čuli za samoubistva nekih ljudi za koje ste mislili da imaju sve, da su srećni, najsrečniji, ispunjeni i uvek nasmejani i zadovoljni? Nije sve baš onako kako nam se učini na prvi pogled, ova knjiga nas može navesti da promenimo poglede na svet i da na drugačiji način gledamo na ljude.

Oduvek sam mislila da je teško preporučiti klasik. Nekako mi se podrazumevalo da je prirodno da se on pročita. Može da nam se dopadne ili ne, ali se svakako mora pročitati. Tako je i sa „Staklenim zvonom“. Meni je od svega najviše ostala urezana rečenica o tišini koja Ester čini depresivnom. Da to nije tišina - nedostatak zvukova, već njena sopstvena tišina. Ester je prazna, u njoj nema ničega da digne glas, da odjekne, da je pokrene. Silvija Plat slika razvoj mentalne bolesti sa preciznošću onoga ko i sam zna kako to izgleda. Za mnoge je ovo precenjena knjiga, a za mene predstavlja svedočanstvo o jednom propadanju u bezdan.