Zbog poznatog političkog angažmana mladog Pekića, koji je rezultirao petogodišnjim zatvorom u strogim tamničkim uslovima, Borislav Pekić je u srpsku knjižavnost ušao tek u svojoj 35. godini sa romanom Vreme čuda. On sam kaže: Kako sam postao pisac Danas u podne javio mi se Mihiz telefonom. "Borislave", rekao je,"pročitao sam rukopis Vremena čuda. Vi ste pisac." Srpska književnost je imala sreće.

У времену страха Пекић је смогао храбрости да објави "Време чуда". Бавећи се деконструкцијом мита, он је успио да новом, онеобиченом читању подвргне библијску легенду - једну од четири основне легенде (како је примијетио Иво Андрић) на којима почива искуство људског духа. Пекић на малом простору, користећи се књижевно-стилском апаратуром широког опсега, разграђује и гради. Од остатака срушене догме он изграђује антиутопију. Ипак, Пекић својом књигом не урушава Библију као религијски текст. За свој главни циљ он поставља преиспитивање једног начина размишљања, у чијем је средишту став да се доброчинство појединцу чини ради отјелотворења догме, а не ради људског благостања. Зато је појединац Пекићеве поетичке космогоније без изузетка - жртва. Упозоравајући нас на неправедно запостављени опус једног од највећих српских књижевника какав је Борислав Пекић, "Лагуна" оправдава статус острва на којем станују врхунска књижевна остварења.

Debitantski roman Borislava Pekića, a tako, tako zreo! Pekić je jedan od prvih koji su se osmelili da se bave žanrovskom književnošću, ne strahujući od kritike. A način na koji je to radio – zadivljujući je. Glavna karakteristika celokupnog Pekićevog stvaralaštva, a samim tim i romana “Vreme čuda” jeste borba protiv mitske svesti. Za ovu osobinu njegovog literarnog rada Nikola Milošević upotrebio je termin mitomahija, sa čime se Pekić složio, rekavši da je to izraz koji najbolje tumači njegove knjige. „Vreme čuda“ je slojevita tvorevina. Svako čudo je zaseban sloj, a otkrivajući ga – Pekić ogoljava ljudsku prirodu, izruguje je, kritikuje, žali. Ono što je bezvremensko u ovom delu je upravo taj osvrt na čoveka kao člana društva, takvog kakvo je oduvek bilo i zauvek će biti. Kakvo je to društvo umnogome je povezano sa ideološkim prilikama u njemu samom. Masa slepo prati jednu ideju, tačku u vremenu i prihvata je kao jedinu moguću. Svaku drugu odbacuje, ne razmotrivši je. Tako se ljudi udaljuju, dele i ne vide, niti čuju jedni druge. A ovo, o čemu nam je davne 1965. govorio Pekić, postojalo je u društvu otkad ono kao takvo postoji i živi i danas. Upravo to je lepota Pekićevog literarnog rada – primenjivost na bilo koju tačku na vremenskoj osi. On poručuje da bismo morali zastati i upotrebiti sopstvene glave, da ne možemo i ne smemo da dozvolimo da neko misli umesto nas. Za kraj bih još dodala: „Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?”

Vreme cuda mi je omiljena knjiga, razbija sve predrasude, otvara nam sasvim drugi pogled na svet oko nas, koji vrlo cesto gledamo tudjim ocima, onako kako smo ucili od ljudi kojima smo okruzeni ili pak, pod uticajem medija. Scena u kojoj Isus predaje krst prolazniku je zaista pravo Cudo!!!!

Догматски систем и они који се старају да се догме одрже представници су идеје о утопији тоталитарног режима, његовој монументалности и превенцији могућности да иједан поданик раскринка његову апсурдну суштину својом дијалектиком. Самосвојност индивидуе је укинута, а вредности унапред дате и због тога порекнута свака потреба за њиховим проналажењем и освајањем. Писац себи на овај начин задаје задатак, поставља тему коју ће варирати, сиже који ће цинично извртати наопачке, разарати све док се изнова не успоставе семантичке чињенице. Метатекстуалност, дописивање приче, овде је херменеутички поступак првога реда. Део повести је и хроничарско-дневнички запис најревноснијег носиоца ревлуције, Јуде бен Симона, једна од могућих верзија уживо, у којој је забележено тотално искуство ревоуције, моменти дубоке сумње у мотиве вође и његова недоследност- да би се испоставило да је ригидна послушност крајње апсурдна и да учесници нису достојни мисије која им је поверена, те да је свака идеологија јалова. Искуство читања посмодерног романа састоји се и од лепоте врсног приповедања, које је у Пекића генијално и савршено само по себи.

Slazuci misli ,kroz vreme prostor i ljude,dodiruje one skrivene delove ljudi,u kojima,mozda,jos uvek stoje neke male tajne,neke zelje,nadanja,a pritom,nikada ne sastavlja trenutke vec razlaze sve sto ljudi kroz svoje umove predstavljaju covecanstvu kao nuznu katastrofu,ili Bozju volju.

Drago mi je da se Pekić pozabavio ovom temom.Sviđa mi se njegov način pripovedanja za svako čudo ponaosob.Bukvalno je prevrnuo naopačke ceo Isusov dolazak na svet.Verovatno zbog toga nije uspeo da pronađe izdavača nekoliko godina nakon završetka knjige.Sviđa mi se njegovo viđenje Isusa i čuda koja je počinio.Siguran sam da nije mislio ništa loše nijednom rečju zapisanom u ovoj knjizi,već je pokušavao da nam dokaže da nije sve kakvo nam se čini na prvi pogled i da ne trebamo da verujemo baš svakoj reči,a odlučimo li da verujemo,da razumemo pre toga.Zaista me niko ne iznenađuje kao što to Pekić čini.Dok laguna nije počela da objavljuje njegove romane nisam ni čuo za njega.Nakon prve knjige,svaka sledeća me je sve više fascinirala.Zaista je svaka knjiga koju on napiše remek-delo.