Mnogo je razloga zbog kojih se ljudi oduševljavaju krimi žanrom u literaturi, a čini se da nikada nije bio popularniji nego danas. U svetu i kod nas mnogo se čitaju skandinavski trileri, dok i na različitim ekranima gledamo sjajne serije u istom maniru. Veliki autori ovog žanra poput Stiga Lašona i
Jua Nesbea korene kriminala pronalaze u korupciji, političkoj svemoći, klasnoj nepravdi, mizoginiji, i svim drugim društvenim devijacijama, čiji koreni sežu i dalje u istoriju. Oni, poput Stivena Kinga, zlu pridaju metafizičke odlike i uveliko zalaze u onostrano… Posle 50 godina kultne Kopoline filmske trilogije „Kum“ vraćamo se inspiraciji – romanima
Marija Puza, kao i mafijaškim porodicama sa kojima smo se, takoreći, srodili…
Naizgled, u ovakvim sižeima zlo ima neporecivu moć, ali ono što stvara osećaj nadmoći u čitaocu jeste saučesništvo sa onim ko zlo progoni snagom zapažanja i intelekta, a to su genijalni detektivi. Detektivska književna paradigma – Šerlok Holms, Artura Konana Dojla, ali i veliki filmski junak, čistom logikom i snagom uma rešavao je najveće enigme, a takvi su i detektivi
Agate Kristi –
Herkul Poaro i mis Džejn Marpl, Filip Marlou Rejmonda Čendlera, fra Vilijam od Baskervila Umberta Eka, i mnogi drugi.
Postoji jedna crvena nit zločina, koja se provlači kroz bezbojnu istoriju života, a naša je dužnost da je razmrsimo, izdvojimo i prikažemo svaki njen delić (...) Na pedesetoricu koji misle sintetički, dolazi jedan koji rasuđuje analitički“, kaže bezvremeni Šerlok iz pera Konana Dojla.
Danas popularni
Toni Parsons iz emotivnih priča okrenuo se kriminalističkom žanru, a njegov novi triler, posle kojeg se valja zapitati ko su nam komšije, zove se „
Ljudi iz susedstva“. I nažalost nedavno preminula
Lusinda Rajli, koja je popularnost stekla, pre svega, romantičnim pripovestima, napisala je svojevremeno odličan triler „
Ljubavno pismo“, u čijem je središtu niko drugi do britanska kraljevska porodica.
Među mnogobrojnim prevodima trilera koji se svakodnevno kod nas pojavljuju nalaze se knjige „
Ubistvo u Lokvudu“
Dženis Halet, a priča je smeštena u grad prepun tajni, gde je neko ubijen, neko naprečac osuđen, dok su ipak svi sumnjivi. Zatim, „Klub ubistava četvrtkom“ Ričarda Ozmana, čiji junaci moždane ćelije vežbaju rešavanjem starih ubistava, sve dok se u njihovom domu za stare ne desi novi zločin…
I naši pisci sve više se okreću krimi žanru. Roman „
Ubistvo pod pseudonimom“
Verice Vinsent Kol i
Mirjane Uzelac napisale su u četiri ruke dve autorke koje su se prvi put uživo srele uoči beogradske promocije svoje knjige, a one su zločin smestile u svoj sektor izdavača i pisaca. Najbolje je knjigu opisao
Goran Skrobonja: „Mislite da su književnici i izdavači obični knjiški moljci kojima se ne događa ništa zanimljivo? Razmislite još jednom. Krađe, podvale, ubistva, ucene, bolesna požuda, žeđ za slavom i bogatstvom... Roman ’Ubistvo pod pseudonimom’ je punokrvni triler koji sadrži sve pobrojano. I zaista – postoji li išta bolje od uzbudljive kriminalističke knjige iz pera dve inteligentne i maštovite spisateljice?“
Posle romana „
Slučaj Vinča“, u kojem je opisao posledice nesreće u Institutu za nuklearne nauke u Vinči,
Goran Milašinović u novom romanu „
Muk“ istražuje posledice ekološke katastrofe kada je došlo do pokolja ptica u Bačkoj 2002. godine. Povodom toga je izjavio da je to roman o zločinu prema prirodi, što, nažalost, savremeni čovek i ne računa u zločine. „Čitao sam da su ptice ubijene, a da je vlasnik lovišta uhapšen i ubrzo umro u pritvoru. Toliko sam samo znao o istinitom događaju“, napomenuo je Milašinović, i dodao da su svi likovi u romanu povezani sa zločinom, da su većinom negativci, a da je kreiranje pozitivnih junaka bio veliki izazov.
Knjiga „
Ko je ubio Jovana Skerlića“
Momčila Đorgovića nije fikcija, već istraživačko delo koje po svojim zaključcima liči na krimi roman. Naime, Đorgović sagledava dubok konflikt mlade i stare generacije pred sam početak Prvog svetskog rata, a Jovana Skerlića vidi kao borca za stabilnu i civilizovanu Srbiju, koji je bio ubeđen da vođa Nikola Pašić mladu balkansku državu vodi u uništenje. Kada je u Narodnoj skupštini 1914. godine pozvao na opštu pobunu protiv Pašića i ondašnjih korupcionaša, umro je iznenada u 37. godini „kao gromom pogođen“. Mnogi su tada u Beogradu smatrali da je otrovan, što je navelo Đorgovića na isti trag…
Pitali smo i književne urednike i kritičare zbog čega je kriminalistički žanr sve popularniji, a urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović ističe naslove domaćih autora:
Veroslava Rančića, pisca političkih trilera, čiji je
poslednji roman objavljen upravo u Laguni, a zatim i dela
Đorđa Bajića,
Vladimira Vujinovića,
Bojana Ljubenovića, i drugih, koji ni najmanje ne zaostaju za svetski poznatim kolegama.
„Možda je na sve ovo uticala i velika produkcija serija, kako domaćih tako i stranih. Do pre desetak godina ljudi nisu toliko hrlili da čitaju žanrovske romane, jer nisu bili u fokusu niti u modi, ali sada je situacija drugačija. Trileri pružaju neku vrstu relaksacije, ali istovremeno u njima može da se pored uzbudljive krimi priče pronađe analiza društva i političkih odnosa, kao i detalji iz svakodnevice sa kojima se svi suočavamo. Takođe, ovi romani nas teraju da razmišljamo i pokrenemo ’sive ćelije’, intrigiraju nas i često nas sasvim zaokupe dok ne završimo čitanje. Pisci se trude da osim zločina osvetle i druge teme, poput mobinga, nasilja nad ženama, političkih igrarija i stranačkih mešetarenja. Ovo su romani koji su dobro osmišljeni i još bolje napisani, tako da garantuju čitalačko zadovoljstvo“, kaže Dubravka Dragović Šehović.
Gojko Božović, pesnik i esejista, smatra da je roman, kao istorična i hronikalna vrsta, u tradiciji srpske književnosti, ali da su se već najmanje petnaest godina u pretežnoj kritičkoj recepciji, u politici nagrađivanja, u medijskom prostoru, pa i iz svega toga proisteklih čitalačkih interesovanja hronikalnost ili istoričnost povukli pred individualnim projekcijama sveta i autofikcijskim doživljajima. Povodom toga kaže:
„Okretanje krimi romanu ili trileru, sve vidljivije u našoj savremenoj književnosti, posledica je uspona novih i doskora u književnosti rubnih žanrova. Među njima je i krimi roman. Dugo vremena je taj žanr u našoj književnoj javnosti dočekivan s podozrenjem i skepsom. Poslednjih decenija nastale su čitave nacionalne tradicije krimi romana, a dovoljno je pomenuti skandinavski noar roman. S druge strane, to je uticaj novih medija, koji su stvorili određene navike publike, a koja se potom prenela i na jedan deo čitalačke publike. Televizijske serije su ne samo promenile očekivanja televizijske publike ili poziciju filma u sistemu umetničkih i društvenih žanrova, one su promenile i mnoge navike svojih gledalaca. Roman, po prirodi stvari i po prirodi svoje istorije, neprestano preuzima i sebi prilagođava neke obrasce iz drugih medija. Žanrovski romani u tome ponekad prednjače ili im je lakše da izađu u susret nekim medijima. Umetnički rezultati su, naravno, različiti, ne mogu se generalizovati i ne zavise nužno od žanra.“
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika