Terapeutsko iskustvo jedne promocije: predstavljen roman psihološkinje Ine Poljak „Dobar momak“

Roman psihološkinje Ine Poljak „Dobar momak“ koji govori o neophodnosti nalaženja sopstvenih vrednosti, realizaciji želja i ciljeva i hrabrosti biranja svog puta, privukao je ogromnu pažnju u četvrtak 27. Februara, kada je u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC održana dupke puna promocija.


 
O knjizi su, pored autorke, govorili Đorđe Kosić, dramaturg, dr Mia Popić, psihoterapeutkinja, i Zoran Penevski, urednik.
 
... „I šta je, zapravo, normalno? Svi se pravimo da znamo šta je to, ali znam li ijednu osobu za koju mogu reći: ’Ovo je jedna skroz normalna osoba?’ Jesu li, recimo, Petar i Desanka normalni? Prosečni sigurno jesu, ali ako si prosečan, da li si automatski i normalan?“
 
Todor je dobar momak: vredan na poslu, poslušan sin Petra i Desanke, pouzdan u vezi, pravi prijatelj. Ali to sve ima svoju cenu: nemir, nesamostalnost, nedostatak hrabrosti. Da li je to normalno? Todor nam u ovom romanu daje svoj odgovor na to pitanje...
 
Psihološkinja Ina Poljak, redovna kolumnistkinja na portalu „Velike priče“ i autorka na biznis portalu „Naša mreža“, podstiče ovim romanom na razmišljanje i preispitivanje šablona ponašanja.
 
Prema mišljenju urednika Zorana Penevskog, reč je o neobičnom spoju – feelgood roman u kojem se zapravo govori o vrlo teškim i ozbiljnim temama.
 
„Na prvu loptu kada čujemo ’dobar momak’, pomislimo na čoveka koji nema kičmu, koji je poslušan, kojeg možete da iskoristite. Ovde je reč o dobrom momku koji više nije ’dobar’. On se buni. Međutim, to nije roman o pobunjenom čoveku, već o svakome od nas – radimo, nalazimo se u korporativnim kleštima, u vilici svakodnevice koja nas drobi. Junak pokušava da se iz toga iskobelja“, objasnio je Penevski, ističući da se junak bori protiv prosečnosti i neodgovornosti.
 
Psihoterapeutkinja Mia Popić ocenila je da je roman Ine Poljak u psihološkom smislu maestralan i pronicljiv.
 
„Psihoterapeuti će sigurno biti zainteresovani za ovu knjigu jer je ona obavezno štivo ako želimo da razumemo kako je kada odrastaš u porodici koja je naizgled normalna, obezbeđuje ti sve, ali te ne vidi. Posmatramo šta to znači kada si nevidljiv u sopstvenoj porodici“, navela je ona.
 
Mia Popić je naglasila da je važna ljutnja, da lik u ovom romanu blokira to osećanje, nije mu dozvoljeno da se naljuti:
 
„Ovde vidimo šta se desi kada konačno iskoračiš i kažeš ljudima šta misliš, i onda završiš u ludnici. Tu vidimo kako društvo tretira one koji se drznu da idu okolo i govore istinu. Vrlo je bolno to čitati. U jednom trenu stvarno se pitaš da li će se ovaj čovek ubiti. Najdirljivije je kako Todor odlučuje da se naljuti i, onda kada to učini, vidi da je to u redu i da će zapravo nešto promeniti.“
 
Prva misao dramaturgu Đorđu Kosiću bila je da bi želeo da ovaj roman pročitaju svi njegovi drugovi.
 
„Često muškarci ne iznose emocije i ne govore o tome kako se zaista osećaju. Imaju strah da podele svoje strahove jer nisu tako vaspitani. To je patrijarhalni model muškarca koji trpi i zato ne oseća da je prirodno da podeli s prijateljima, već emocije zadržava u sebi“, kazao je Kosić, dodajući da dobri momci proživljavaju unutrašnji psihološki horor dok sve ne eskalira napolje.
 
Ina Poljak je priznala da je tema Todorovih misli, preispitivanja i interesovanja zapravo njena tema.
 
„Sve što se Todor pita, to su pitanja mog života, i to ne samo mog, već i cele naše generacije. On pokušava da nađe svoj put uz sve što se pred njega stavlja i sledeći sve što se od njega očekuje, bez preispitivanja. Sve dok ne počne da se preispituje i krene na terapiju. Kroz ovu priču sam želela da se ljudi prepoznaju i da im pokažem da uvek ima izbor. Todor jeste napravio izbor za sebe, ali to ne mora da bude izbor svih nas“, istakla je autorka.
 
Kada su je pitali zašto je glavni lik muškog pola, ona je  odgovorila – kada bi bio ženskog, bio bi ja.
 
Na pitanje koliko je ova knjiga za nju bila terapeutska, Ina je priznala da je to bila najbolja stvar koja joj se desila:
 
„Pisati knjigu je nešto magično. Često se setim Terija Pračeta koji je kazao da ne postoji ništa zanimljivije nego pisati. Slažem se s njim, ali bih i dodala da, dok pišeš knjigu, stvarno si potpuno lud. Preživljavala sam sve njegove borbe, bila sam on, vodila sam ga na letovanje, živela sam njegov i svoj život u isto vreme. Na kraju sam odlučila da ga nekako oslobodim, da se rastanemo, ali sam svaki put, prolazeći kroz tekst, sve to iznova proživljavala. Dakle, sve je vrlo emocionalno skupo, ali vrlo lekovit i katartičan proces!“
 
Ina Poljak je takođe istakla da je važno reći da su starije generacije davale najviše što su mogle, ta dobra namera je prisutna, ali nekada nečije najbolje nije dobro ili nije dovoljno.
 
„Todor pronalazi sebe kada postane neposlušan, kada bira drugačije, da postavlja granice, i počinje da bude svoj. Mislim da je većina ljudi osetljiva, ali nas kroz život uče da to sputamo, da budemo racionalni – „pamet u glavu“, a niko ti ništa ne kaže šta da radiš sa emocijom, ljutnjom, strahom… Velika tema je i postavljanje granica. To je vrlo velika, dramatična tema na kojoj milenijalci rade ozbiljno i uče veštine. Ovo jeste doba u kojem se o svemu tome priča i ja sam kroz ovaj roman želela da dam svoj doprinos“, kazala je ona.
 
Život se nikada ne sastoji samo od jednog poraza, dodala je Ina, niti od jedne pobede. Nakon jedne promene nije lako ostati dosledan njoj, treba ostati na tom putu… I to jeste jedna od poruka ovog romana.
 
„Naše društvo stavlja stege, okove, postoji gomila očekivanja. Zna se šta se očekuje od muškaraca i žena. To jeste jedan put, ali problem je da se on nameće svima kao jedini ispravan. Na nama je da odlučimo da budemo Todor, da nađemo svoju slobodu, da pritom s odgovornošću ničiju slobodu time ne ugrožavamo. I onda ide najteži deo – da tu svoju hrabrost i slobodu nastavimo da živimo i održavamo je“, istakla je autorka i dodala:
 
„Hrabrost je kada ne znaš da li ćeš moći, ali probaš, nije to odsustvo straha ili silnost, već kada ti se znoje dlanovi, kuca ti srce i ipak odlučiš da odeš i nastavljaš da ideš svojim putem. Iznova i iznova, čak i kada nekad posustaneš, ti opet nastaviš. To je veće i od hrabrosti!“
 
Za kraj, Zoran Penevski je istakao rečenicu iz romana: „Sve se promenilo, ali se ništa nije promenilo“.
 
„Stvarnost je ostala ista za sve, osim za junaka koji se transformisao. Živimo u društvu, i zbog toga je roman izuzetno aktuelan, gde imate stvarnost koja je ozračena medijski i ljude koji su doživeli transformaciju – šetaju i pumpaju! Imate podjednako stvarnost koja je sve promenila, ali se ništa nije promenilo. Desila se transformacija u ljudima. To je priča ovog romana, ali i priča naše stvarnosti. Ovaj roman je poziv na samosvest i svest o tome šta se dešava oko vas.“
 
Roman je poziv na buđenje, ali i na ljutnju – saglasni su bili svi učesnici promocije, uz zaključak da je važno neprestano raditi na sebi.