Prikaz romana „ Kad ti život uvali nilskog konja“ i „ Putujući bioskop gospodina Saita“: Čudesni svetovi Anete Bjeufelt

Ništa u vezi sa stvaralaštvom Anete Bjeufelt nije tipično. Umesto očekivanog skandinavskog noara ili hamsunovske melanholije, njene knjige su prepune boja, muzike, egzotike juga i ekscentričnosti nadrealistički inspirisanih pokreta. I teško bi se na prvi pogled, odnosno, čitanje, moglo makar naslutiti da se radi o početnim književnim koracima uveliko afirmisane kantautorke i likovne umetnice. Doduše, suština pravaca koji su je očigledno nadahnuli i usmerili jeste u prikazivanju neobičnog kao integralnog dela svakodnevnice – i obrnuto. Takva polazna ideja u potpunosti obeležava debitantski roman „Kad ti život uvali nilskog konja“ svestrane Dankinje.



Možda je porodica naratorke uvrnuta, ali je ona sasvim sigurno ne doživljava tako, ili je sam svet u kome se ovi ljudi spajaju dovoljno lud da eventualnu začudnost ili sve izvikaniji magijski realizam i sami čitaoci prihvate kao najprirodniju moguću stvar. Ester pripoveda istoriju svojih, kroz gotovo ceo 20. vek i tri generacije, sa toplinom, nostalgijom i (crnim) humorom. Razlike su, koliko god velike, u svakom pojedinačnom slučaju premošćene zajedničkom težnjom ka idealu, uglavnom utopijskoj slici, tzv. Ljubavi veka.

Vođen time, baš zato se početkom prošlog stoleća (dok odjeci Velikog rata i posledice Oktobarske revolucije još pustoše Evropu) danski trgovac Hanibal oženio Varenjkom, ruskom artistkinjom. Porodični „Cirkus Sovalski“, koji je vodio njen otac Igor uoči državnog prevrata, nalazi se u finansijskoj krizi; njena velika ljubav i kolega Vadim, tokom inače dobro uvežbane tačke, nesrećom završava u gubici nilskog konja. Sve to čini temperamentnu Ruskinju prijemčivijom za ponudu stranca sanjara, iako im se naravi i želje nikada neće sasvim poklopiti. Hanibal zbog „lošeg izbora“ raskida sa svojom imućnom porodicom, nakon čega kupuje kuću u Palermoveju sa namerom da je pretvori u stecište boemije i svetilište umetnosti. Nažalost, njegovu izabranicu više zanimaju trke pasa i klađenje.

Jedino dete koje će imati, tipična skandinavska lepotica Eva, kao stjuardesa privlači mirnog i povučenog Šveđanina Jana Gustava. Prvi put kada se, kako bi njegova omiljena golubica primila orden za doprinos britanskoj vazduhoplovnoj službi u Drugom svetskom ratu, zaputio sa svog kamenitog ostrva, zanesenjak pticama u vazduhu susreće još jednu sudbinsku ljubav. Kao i majka, Eva ne uzvraća strast istom merom, ali je obećanje materijalne i emocionalne stabilnosti opredeljuje za brak.

Tek njihovi potomci oživljavaju Hanibalovu prvobitnu opsesiju. Za razliku od najstarije ćerke Filipe, briljantnog naučničkog uma, ali bolešljive i kratkog veka, sa nekoliko iskustava kliničke pre stvarne, konačne smrti, Evine i Janove bliznakinje od početka ispoljavaju dotle zalutali stvaralački gen. Prema sopstvenom opisu trapava i manje vredna u večitom takmičenju sa sestrom, Ester svet vidi kroz jake boje, opredeljujući se za slikarstvo: divlje, živo, fovistički koloritnog stila.

Nasuprot njoj, zanosnija, neobuzdanog nasleđenog vitalizma svoje bake i majke, Olga u dom vraća muziku i postaje operska pevačica, glavni pobornik ideje o Ljubavi veka kojom ih je zanela još biblijska „Pesma nad pesmama“, dedin istinski prihvaćen odlomak svete knjige. Dok Varenjka tvrdoglavo istrajava u psovanju na ruskom i opštem relativizmu kao životnoj doktrini, Eva i Jan održavaju sklad, svako dosledan svom svetu, a Filipa se poput senke kreće njihovim danima (i njena prerana smrt označava kraj Esterinog detinjstva, ujedno prve celine romana), najmlađe sestre traže sebe. Tako zanimljiv lični svet upotpunjavaju Igor, po dedi nazvan sakati hrt usvojen sa trkališta, te zastrašena porodica suseda, zbog zanimanja imenovanog samo kao Grobar: muzički nadarena supruga Greta i deca Johan i Vibeke, najbliži prijatelji bliznakinja tokom odrastanja. Još jedan, uslovno rečeno sporedni lik jeste sama porodična kuća koja, baš kao u svakoj dobroj generacijskoj hronici ove vrste, ima vlastitu narav, istoriju i moć da utiče na ljude koji joj se nastane pod krovom.

Maštovita naslovna sentenca iskustvena je varijacija poznate izreke o limunu i odnosi se na sposobnost prihvatanja apsurda tako što ćemo ga preinačiti u najpovoljnije moguće rešenje, kao što je (istina, neuspešno) pokušao Igor Sovalski kada umesto naručenog slona stiže – nilski konj.

Majčina posvećenost modi, besprekoran izgled „a la Grejs Keli“, uživanje u plesu uz zvuke mamba i periodična vidovitost kao kontrast svemu tome; očeva tiha posvećenost ispunjavanju želja svojih golubica; rogobatna i skoro folklorna Varenjkina tvrdoglava prisutnost; Filipina opsesija kosmonautima, kao da je posebnu sponu sa nebom ostvarila još od ranih napada bolesti; zajedno čine Esterinu svakodnevnicu. Možda je najuticajnije od svega neprekidno nadmetanje sa Olgom u tome koja će postati umetnica porodice – Olgom, čiji je život skrojen prema libretima i Varenjkinim improvizovanim čitanjima „Ane Karenjine“, burno, dramatično, sasvim prikladno predačkoj profesiji.

Ambijent njihovog stasavanja grade oslobađajuće, vibrantne šezdesete i sedamdesete, pune pokreta, stilova, idejnih pravaca. Kroz drugu celinu životopisa, Ester na Akademiji konačno pronalazi sebe – ili joj se barem tako čini – u drugome, tj. ljubavi sa vajarom Sebastijanom, prvi put prestigavši sestru čiji neuspesi pri emocionalnom vezivanju postaju gotovo patološki. I ta faza završava se gubitkom, ovoga puta dvostrukim: očevom smrću i gašenjem Sebastijanovih osećanja.

U trećem delu, ironija sudbine i svi oblici uzaludnog traganja za najvećim idealom dostižu više vrhunaca, svaki put ublažavani autorkinom toplinom, komikom i perspektivom Ester kao „pripovedača porodične hronike“ koja neke stvari ipak tek mora da otkrije. Recimo,Varenjkinu prošlost dok demencija uzima maha, ili ličnu neostvarenost (portreti kućnih ljubimaca po narudžbini umesto očekivane umetničke slave), Johanovu čudnu životnu statičnost, ili Olginu kontrastnu rasutost na sve strane sveta. Vreme i planetarni događaji promiču pored njih, dok prvobitne ludosti ostaju konstanta u svim varijacijama, sa kojom se uči živeti...
 

Esterina opsesija je još nešto sažeto u sintagmu i, za razliku od Ljubavi veka, uvek prisutno makar utešnom iluzijom da još nije prošlo: Vreme čuda. U pitanju je način na koji od detinjstva prihvata svoju stvarnost, ljude i dešavanja koja ih prate. To je ujedno dohvatniji ideal od prvog, sličnog Johanovoj opsednutosti čudovištem iz Loh Nesa... ili?!?
 

Uostalom, jedan od razloga što Olgi nije na duže staze prijao budizam, nalazi se u shvatanju da život lišen uspona i padova, tih skokova na kardiogramu od najdublje tuge do najvišeg ushićenja, zapravo više podseća na – smrt. Vođena istom idejom i tonovima, Bjeufeltova osmišljava sledeći roman, ljubavnu priču u sedam talasa – „Putujući bioskop gospodina Saita“.

***

Način na koji započnemo život nekad ga odredi u dva različita smisla. Možda jer su je časne sestre iz Buenos Ajresa 1910. pronašle u kutiji od cipela, gde ju je očajni otac (ostavši udovac izbezumljen od straha i nevičnosti novim ulogama) smestio, spustivši na stepenice samostana, Fabiola razvija trajnu opsesiju obućom. A zbog nepodudaranja urođene prirode sa strogim katoličkim pravilima, već u ranim tinejdžerskim godinama počinje da se iskrada i na plesnim podijumima otkriva drugu životnu strast – tango. Sa svega sedamnaest postajući najpopularnija i najstručnija prodavačica u prestižnoj robnoj kući, ali i majka devojčice Karmelite, Fabiola nastavlja da se kroz vreme i okolnosti kreće još neiživljenije, tragajući za načinima zadovoljenja neumorne naravi. Istovremeno, često nesposobna da ljude posmatra drugačije nego kroz obuću koju nose, kao da sve vreme zapravo pokušava ući u trag nestalom roditelju.

Istu opsesiju očinskom figurom, svedenom na Fabiolino (usled ćerkinog upornog zapitkivanja) iznervirano Bugati, oko tog zagonetnog imena/prezimena izmaštan niz fantastičnih scenarija, opredmećenih kroz kolažni „Album očeva“, razvija Lita, naratorka romaneskne priče. Odrastajući uz mladu, nekako stalno izmičuću majku i premeštanja iz jednog skučenog, deljenog prostora u drugi, junakinja izoštrava osećaj za svet sa svim njegovim neobično-svakodnevnim pojedinostima. Dok se priseća i etapno izlaže detalje godina stasavanja, Lita je radoznala u usamljenosti koju nastoji da otera vezivanjem za brojne usputne ili stalnije „žitelje“ pretežno duetske sage.

Posle napuštanja samostana i kratke faze stanovanja u magacinskom potkrovlju Fabiolinog radnog mesta, usled zabune u jeku građanskog rata majka i ćerka bivaju primorane na bekstvo iz Argentine. Kao slepi putnici poluraspadnutog teretnjaka, umesto do željenog Pariza, dospevaju na neobično ostrvce nadomak Njufaundlenda. I dok Fabiola s nestrpljenjem očekuje nailazak sledećeg trajekta kako bi produžile dalje, Lita odlučuje da što više i sve maštovitijim razlozima odgodi odlazak. Tu, na vetrovitom ostrvu, pronalazi čitavu zajednicu kojoj se može pripadati, okupljenu oko pansiona za pomorce „Vitlejem“ – Megi i Alberta Mekgregora, najbolju drugaricu (Una, gluva ali beskrajno inventivna kći domaćina), simpatiju (ribarev sin Eliot) i, nabolje od svega, sezonske posete jednog japanskog sineaste. Gospodin Saito i njegove pokretne slike prava su svetkovina u životu čitavog ostrva.

Postepeno se Fabiola, zaposlena u tamošnjoj trgovini, takođe prilagođava, ako ne baš i privikava, uspevajući da korak po korak primenjuje sopstvena pravila umesto da prevladaju kompromisi. Niko nije ravnodušan prema Ciganki, bilo to iz očaranosti, divljenja ili gnevne ljubomore. Ostaje neuhvatljiva čak i za ćerku, teško fokusirana poput vetra ili talasa. Međutim, Lita napokon uspeva da neutoljivu čežnju za majčinom pažnjom ispuni drugim predmetima i sadržajima.

Postoji mnogo sličnosti između ovog romana i njegovih glavnih junakinja sa, najpre, književnim serijalom Džoane Haris Čokolada, a zatim i televizijskom serijom s početka novog milenijuma, „Gilmorove“. Majka i ćerka koje su po godinama bliže najboljim drugaricama ili sestrama, strankinje, postaju predmet često netaktične radoznalosti male sredine u kojoj žive i takoreći osa oko koje se sve nadalje kreće. Fabiolina neobična veština i vitalizam privlače na sebe pažnju kuda god otišla, ribar Tom Mekgregor je stidljivo voli iz daljine, a protestantski propovednik Isakson uporno osuđuje. Zajednicu upotpunjuju tipske pojave lokalnih siledžija Donovanovih, Megini brat „Vet“ (prema profesiji; veterinar, ali i naučnik) i sestra Pip (stalne bračne peripetije sa telegrafistom Leonom), finski pijanista Sepo... Naravno, Fabioline crvene cipele za tango su upadljiv motiv, ali i veza sa umetničkom tradicijom, dok Lita, baš kao i Vijanina ćerka iz „Čokolade“, u ranim godinama komunicira sa imaginarnim prijateljem.

Iza i oko njih, tridesete prelaze u četrdesete, vesti iz sveta pristižu nekad jedino putem Saitovih projekcija, neme filmove zamenjuju zvučni, a Fabiolina kutija za cipele ostaje strogo čuvana i od Lite poštovana tajna, iako sasvim izvesno krije odgonetku devojčicinog porekla. Ambijent ostrva je dočaran udelom jeze iz priča o Šivon, duhu utopljenice iz prethodnog veka, sa posebnim naglaskom na značaju zvukova, boja i pokreta. Uostalom, tango je Fabiolin omiljeni jezik... Kad smo kod toga, u oba romana Bjeufeltove koriste se duhoviti eufemizmi za škakljivije teme, pa je tako kapućenje seksualni odnos, kajita vagina, i tome slično.

I u ovom romanu, mada je datiranje direktnije, prvih pet talasa (od 1910. do 1949. godine) završava se odlaskom gospodina Saita, Litinim odrastanjem, te započinjanjem samostalnog puta.

Romani Anete Bjeufelt slave osećajne „čudake“, ličnosti samosvojne i sanjarske, verne željama duše. „Neobičan“ zapravo postaje bilo koji element svakodnevice provučen kroz vizuru neizlečive zanesenosti življenjem. Iako je ono, razume se, ispunjeno i teškim, tragičnim dešavanjima, porazima, gubicima, junaci ne odustaju od traženja sreće, kroz druge i sebe – u sebi i drugima. Sve to čini da im je percepcija, uspešno podeljena sa čitaocima, obeležena zadivljenošću čarobnim „sitnicama“ koje posebno upečatljivo dočarava poetični jezik dela. Ove knjige su nepokolebljivo optimistične u uverenju da svačije postojanje može biti viđeno kao fantastično, ukoliko otvorimo srce i čula za sve nijanse i senzacije života.

Autor: Isidora Đolović