Pesnici (ne) umiru: Priče o pogrebima tri naša slavna pesnika, i četvrtom koji nikako nije hteo da umre…

Đura Jakšić, pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar, rođen je u Banatu, u Srpskoj Crnji 27. jula 1832. godine, u svešteničkoj porodici. Pravo ime bilo mu je Georgije. Studirao je slikarstvo u Pešti i Beču, izvesno vreme živeo u Vojvodini, a kao dvadesetpetogodišnjak je prešao u Beograd, i u Srbiji ostao do smrti. Bio je seoski učitelj u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, i nastavnik crtanja u gimnaziji u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini. Uprkos tome što je imao porodicu, osnovno obeležje njegovog života bilo je boemstvo. Kafanski svet bilo je njegovo prirodno okruženje.



Već bolestan od tuberkuloze, učestvovao je u Prvom srpsko-turskom ratu kao izveštač. Tu je bio svedok neslavnog ponašanja elitnog generala, kneževog rođaka Ranka Alimpića. Dve godine kasnije, u jednom novosadskom časopisu objavio je o tome sarkastičnu priču, zbog čega je u Srbiji bio izveden pred Vojni sud i kažnjen sa petnaest dana zatvora. Istinu o ovom slučaju Srbija je saznala tek kada su Obrenovići sišli sa vlasti. Žarko Ilić, najmlađi brat pesnika Vojislava, objavio je 1906. godine:

„U leto 1878. pred hotelom Pariz u Beogradu sedelo je više oficira za stolom, a među njima i general Ranko Alimpić. U taj par prođe pored njih Đura Jakšić i ode Batal-džamijinom ulicom. Usput sretne Đura jednog seljaka... Seljak je terao nekoliko goveda. Đura ga zaustavi i zapita: ’Hoćeš li dole Terazijama?’ Seljak mu odgovori da hoće. Na to Đura izvadi iz džepa jedan dinar, dade ga seljaku i rekne: ’Kada prođeš pored kafane Pariz, a ti priteraj volove bliže onoj gospodi što sede pred kafanom, udri kojega vola štapom pa reci: ’Šta se ustežeš kao Ranko Alimpić na Drini!’ Seljak ga posluša i uradi tako. Kada je seljak izgovorio one reči, svi se oficiri zglednuše. Jedan od njih odmah ustade od stola i pođe za seljakom laganim korakom do prve žandarmerijske postaje... U policiji su seljaka ispitivali da li je one reči izrekao tek onako ili mu je ko to kazao. Seljak iskaže da mu je to kazao jedan gospodin koga je sreo usput, i da mu je za to dao jedan dinar... Odmah pomisliše na Đuru Jakšića. Đura Jakšić stanovao je u Skadarskoj ulici. Jedne večeri vraćao se Đura kući iz nekog veselog provoda. U takoreći pustoj ulici dočekaju ga dva noćna stražara preobučena u civilno odelo, uhvate ga, svale, i tako su ga tukli i gazili, da se siroma jedva odvukao kući... Đura poče odmah pobolevati...“

Đura Jakšić umro je 17. novembra 1878. godine. Kovčeg su iz sirotinjske sobe u Skadarskoj ulici izneli na rukama četvorica književnika: Jovan Jovanović Zmaj, Jovan Dragašević, Milan Kujundžić i Milorad Popović Šapčanin. „Behu tu visoki državnici, veliki i mali činovnici, profesori i naučnici, vojnici, đaci, trgovci, zanatlije i siromašni radnici...“ Po izveštaju štampe od 25.000 ondašnjih stanovnika Beograda, skoro polovina je došla da oda poslednju počast velikom pesniku.

---

Autor popularnog „Hajduk Stanka“, srpski pisac Janko Veselinović, rodio se u Mačvi, u svešteničkoj porodici, 1862. godine. Upisao je Bogosloviju, ali je nije završio. Isto je bilo i sa učiteljskom školom, ali su mu ti pokušaji i svršenih osam razreda osnovne škole bili dovoljni da kao osamnaestogodišnjak dobije mesto seoskog učitelja. Naredne godine se oženio. Docnije je napustio prosvetu i uputio se u Beč, da tamo završi telegrafski kurs. Zbog tuberkuloze od koje je oboleo, ni to nije svršio. Vratio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom i pisanjem: bio je vlasnik i pokretač lista Zvezda, dramaturg u Narodnom pozorištu, autor pripovetki iz seoskog života i pozorišnih komada... Boemski način života ubrzao je njegov kraj. Umro je u roditeljskoj kući u Glogovcu, 27. juna 1905. godine, u ranim jutarnjim časovima. Imao je 43 godine.

Janko Veselinović bio je cenjen u Mačvi, pa je sreski načelnik uputio raspis svim predsednicima opština i zatražio da oni, zajedno sa učiteljima i sveštenicima, organizuju masovan dolazak seljaka u Glogovac na piščevu sahranu sledećeg dana. U Mačvu su tada došli i brojni prijatelji, među njima i Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, upravnik pozorišta Milan Grol, glumac Milorad Gavrilović, feljtonista Milorad Pavlović Krpa i književnici iz Mostara Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović. Pristigle su delegacije kulturnih društava i beogradskih redakcija, Ministarstvo prosvete je uputilo telegram, a vlada Kraljevine Srbije odredila okružnog načelnika iz Šapca za svog zvaničnog predstavnika. Bilo je oko deset govornika: Simo Matavulj, Milorad Gavrilović, vlasnik lista Pravda i ministar Pavle Marinković, Radoje Domanović, predstavnik učitelja iz Bosne, predstavnici raznih udruženja...

Politika piše da je „g. Radoje Domanović počeo da govori u ime Zvezde, ali od suza i plača nije mogao da završi“. Pravda, međutim, u izveštaju sa sahrane gotovo na celoj strani piše da „Domanović nije mogao propustiti ni ovu priliku da napravi skandal. Trešten pijan, s onim podbulim i blesastim bekrijskim licem, on se približi sanduku i poče koješta govoriti. Odjedanput udari kapu o zemlju i prodera se promuklim glasom: ’Jaoj, Srbiji, majku ti j.... kad ti i ovaki ljudi pomreše!’ Sve se prenerazi! One stidljive seljanke, oni obrazni seljaci, oni sveštenici gledahu preneraženo ovog izaslanika jednog vladinog lista. Domanović beše došao od strane Dnevnog lista. Jedva se svet povrati od čuda, ali se rđav upečatak ne izgladi. Jedan seljak prošaputa: ’Kakvi li su oni što ostaše kad su ovako najbolji koje izaslaše!’“ Nema sumnje da je nesrećni Domanović bio žrtva Pravdine političke opozicione omraze, ali da je na Veselinovićevоm pogrebu opsovao Srbiju onako kako piše – to je tačno.

---

Stevan Sremac jedan je od najznačajnijih i najpopularnijih srpskih pisaca 19. veka, rođen je u Senti, u Bačkoj, 23. novembra 1855. godine, u porodici zanatlije. Pošto je rano ostao bez roditelja, brigu o njemu preuzeo je ujak Jovan Đorđević, znameniti srpski istoričar i književnik, autor teksta srpske himne „Bože pravde“.

U leto 1906. godine pisac je izabran za člana Akademije nauka, kao jedini profesor gimnazije u njenoj istoriji. Ovo je bila velika čast, jer je ta ista Akademija odbila da primi dva vladara, kralja Milana i crnogorskog kralja Nikolu. Da bi na miru spremio pristupnu besedu, Stevan Sremac je otputovao u Sokobanju. Tamo je dobio crveni vetar, zaraznu bolest koju izazivaju bakterije unete kroz kožu, i posle deset dana bolovanja, preminuo.

Jovan Skerlić je na sahrani rekao da je Sremac umro od našeg murdarluka, odnosno od nehigijene u banji. Hrvatski pisac Anton Gustav Matoš, koji je u Beogradu živeo godinama, bio je precizniji: Sremac se zarazio u banjskom klozetu. „Sanitarni uređaji su bili tako jadni da je Sremac koristeći ih, otrovao krv. Od te infekcije mu nije bilo spasa“, pisao je Matoš.

U 19. veku, ta je bolest bila smrtonosna. Sremac je umro 12. avgusta 1906. godine. Od tada, pa do dana sahrane, 15. avgusta, kada je telo dopremljeno u Beograd, Politika je Sremcu posvećivala celu naslovnu stranu. Pogrebna povorka krenula je u 2 i 15 sa beogradske železničke stanice. Na čelu su stupali gimnazijalci, koji su nosili krst, žito i bezbroj venaca. Za njima su išla sva beogradska pevačka društva, pa šesnaest sveštenika. Iza pogrebnih kola išao je piščev brat Jovan Sremac sa ostalom rodbinom pa onda, beleže novine, „ministri, akademici, književnici, novinari i ogromna masa sveta“. Povorka se kretala Nemanjinom ulicom do Knez Miloševe, onda do Londona, pa današnjom ulicom Srpskih vladara, preko Terazija i Knez Mihailove, do Saborne crkve. Odatle kroz Vasinu, pored Pozorišta, pa današnjim Bulevarom kralja Aleksandra, do Vukovog spomenika pa do Novog groblja.

Iako je o sahrani brinuo državni protokol, došlo je do malog skandala: književnik Simo Matavulj, koji je bio predviđen za govornika u Sabornoj crkvi u ime Akademije nauka – nije se pojavio. Opelo je već bilo u toku kad su negde našli Gigu Geršića. Ovaj akademik, čuveni pravnik i govornik, inače strastveni kockar, nije ni znao da je Sremac umro, jer tih dana nije čitao novine. Doslovce sa ulice su ga odveli u Sabornu crkvu, gde je održao toliko dirljivo posmrtno slovo da su se svi rasplakali! Docnije, sa balkona Narodnog pozorišta, od pokojnika se oprostio Branislav Nušić, rečima koje su ušle u udžbenike. Besedu je počeo sa: „Je li to tvoja poslednja priča, Stevo? Zar ta čvrsto sklopljena metalna knjiga, zar je to tvoje poslednje delo?“ Nušić se nekoliko dana kasnije u Politici narugao Akademiji nauka i otkrio javnosti kako je došlo do toga da govori Geršić. Akademici su se zato obrušili na njega, sve pod maskom zaštite Sremčevog dostojanstva, a bura je trajala nedeljama...

---

Četvrti u ovoj priči je Zmaj, Jovan Jovanović. Srbi u Vojvodini, tada u granicama Austro-ugarske monarhije, u Srbiji su videli maticu i sanjali o ujedinjenju. Najvatreniji među njima okupljali su se oko Svetozara Miletića i njegovog lista Zastava. Ne shvatajući da Srbija nema vojsku koja može da ostvari njihove snove, i da joj velike sile, vođene svojim interesima, sve i da ima snage za to, ne dozvoljavaju promenu granica, „miletićevci“ su iz Novog Sada sipali žuč na knjaza Mihaila, optužujući ga za neodlučnost i kukavičluk.

U tom se krugu zajedljivim pesmama na račun srpskog vladara isticao Jovan Jovanović Zmaj. Naslovi nekih od njih dovoljno govore: „Sačuvaj nas Bože“, „Zvanične gusle u Beogradu“, „Juen-Juen-Men-Juen, kineski car“, „Jututunska juhahaha“, „Uspavljujuća pesma – pevala se, ne pevala se u Beogradu“, „Srpski gradovi – turski barjak“, „Junak od snega“... U ovoj poslednjoj, recimo, peva se kako u Srbiji preko zime prave junaka od snega, a kad dođe proleće, taj se junak istopi. Nipodaštavanje Mihaila išlo je toliko daleko da mu se, kad je sa Turcima postigao dogovor da napuste Beograd i ostale gradove u Srbiji, zameralo što to nije ostvario ratom, i za njega govorilo da je „turski pandur“!

Sve ovo znatno je doprinelo atmosferi u kojoj je organizovano i izvedeno Mihailovo ubistvo. Ali, kad se to dogodilo, Zmaj je napisao pesmu „†Mihailo M. Obrenović III, knez srpski, velika uzdanica srpskog naroda, na sramotu veka ubijen 30. maja 1868.“ Zapaljivi uvodnici i pozivi na rat za „oslobođenje svih Srba“ nastavljeni su i u vreme Mihailovog naslednika Milana. Kad je 1876. buknuo ustanak Srba u Hercegovini, izgledalo je da je najzad kucnuo dugo željeni čas. Miletić je zahtevao da se objavi rat Turskoj i obećavao silne dobrovoljce i novčanu pomoć. Ali, kad je trebalo preći na dela, ispostavilo se da je, piše Slobodan Jovanović, „sakupljanje priloga za hercegovačke stradalnike... išlo sasvim traljavo“.

Te godine Srbija je, ipak, povela rat protiv Turske. Ispostavilo se, piše S. Jovanović, da Vojvođani, „koji su od Srbije pre ulaska u rat zahtevali... velike žrtve, posle pokazali da za njih oni sami uopšte nisu bili kadri“. I opet se u tome najviše isticao Jovan Jovanović Zmaj. Kroz celokupno njegovo stvaralaštvo provlače se rodoljubivi pozivi u rat. Tako u „Đulićima“, između ostalog, peva: „Vikne l’ vreme da skidamo/ Stare okove,/ Neće trebat’ niko da me/ Dvaput pozove.“ A uoči rata sa Turcima, kliktao je: „U boj! Za narod svoj!/ Da crnoj noći svane,/ Da jako sunce grane,/ Da Srbin lance zdere/ i tešku kletvu spere,/ Kletvu sa srama svog/ – Pa da nas vidi Bog!/ Za narod svoj,/ Napred – U sveti boj!/ – U boj! U boj!/ Za narod svoj!“ Ali, kad ga je srpska vojska kao lekara, pozvala u svoje redove, Zmaj je odbio da pođe u boj!

Pavle Popović, kritičar inače veoma naklonjen Zmaju, u svom osvrtu na „Đuliće“, piše da „čitaocu koji je obavešten o Zmajevom držanju u ratu 1876, ne može biti prijatno kad nađe njegovo hvastanje kako će, kad dođe vreme, poginuti za slobodu“. A istoričar Živan Živanović beleži da je Zmaj „otkazao svoje lekarske usluge srpskoj vojsci i srpskom narodu u ratu 1876, stoga što mu nije dat čin majora, no ’samo’ kapetana I klase, koji on nije hteo“. Vredi napomenuti da je Srbija tada imala jednog sanitetskog potpukovnika, četiri lekara-majora, i desetak sanitetskih kapetana...

Uprkos ovom gestu, Narodna skupština Kraljevine Srbije 1892. godine dodelila je Zmaju „na imenarodnog priznanja“ doživotnu penziju od 4.000 dinara godišnje... A Zmajev poklič „U boj! U boj! Za narod svoj!“ danas uzvikujue ekstremno desni navijači – u Hrvatskoj! Oni veruju da je reč o stihu iz hrvatske junačke opere „Nikola Šubić Zrinski“, ali njega u operi nema...

Autor: Momčilo Petrović
Izvor: Ekspres