O jednom neoduženom dugu ili decenija od odlaska Svetlane Velmar-Janković

Pre tačno deset godina, 9. aprila 2014, napustila nas je Svetlana Velmar-Janković, jedna od najcenjenijih i istovremeno najčitanijih srpskih književnica, tek treća žena akademik, sa mnoštvom nagrađenih dela, kao i prevodima na strane jezike. Koliko je bilo blagotvorno njeno prisustvo u poslednje tri decenije u srpskoj književnosti, započete kultnim romanom „Lagum“ (1990), kojim tematski kao da je anticipirala jedno novo i do tad neobrađivano doba novije srpske istorije, koji je postavio i jednu novu umetničku i vrednosnu paradigmu u savremenom srpskom romanu, toliko je svojim plodnim stvaralaštvom i nizom narednih, žanrovski različitih a izuzetnih i vrednosno ujednačenih dela u sledeća četvrt veka, sve do svoje iznenadne smrti, Svetlana Velmar-Janković permanentno bogatila srpsku književnost, prevashodno romanima, koji su tvorili pravac koji bi se mogao nazvati putem „ka evropskom romanu“, neprestano nas obasjavajući onom sve ređom i istinskom čitalačkom radošću. Ti romani, odmah prepoznati, a sada već klasični, takođe su sve ređa pojava u savremenoj književnoj produkciji.

Rođena Beograđanka, rođena na Vračaru, a odrasla na Dorćolu, svojim opusom možda se i najviše u istoriji srpske književnosti odužila svom rodnom gradu Beogradu, a da joj to njen rodni grad do danas niti je priznao, niti joj dovoljno (odnosno, nimalo) uzdarjem vratio. U početak njenog vinuća u srpsku književnost (nakon vrlo strogog i dugogodišnjeg prethodnog književnog samousavršavanja), smatra se njen „venac pripovedaka“ „Dorćol“ (1981), ovenčan Andrićevom nagradom, knjiga u kojoj je Svetlana Velmar-Janković na jedinstven način, iz originalnog ugla, a kroz ukrštaj prostora i vremena, kroz stare dorćolske ulice (koje nose imena istorijskih ličnosti Prvog i Drugog ustanka), progovorila cizeliranom rečenicom o novijoj srpskoj istoriji i početku stvaranja moderne srpske države. Deset godina nakon pojave „Dorćola“, sledi spomenuti roman-prekretnica u njenoj karijeri „Lagum“, a potom nastaje izuzetno plodonosan niz žanrovski različitih dela: od remek-dela, romana „Bezdno“ (nagrađenog Ninovom nagradom), drame „Knez Mihailo“, preko „Knjige za Marka“ (za decu), poeme „Svetilnik“, do važnog romana s početka 21. veka „Nigdina“, te sjajne autobiografske proze „Prozraci“, „Prozraci 2“, i naročito, monumentalnog dela o Beogradu, „Kapija Balkana“ (2011). Autobiografska proza „Prozraci 2“ je ostala nedovršena i samo možemo žaliti što u literarizovanom obliku nismo dočekali da ovaj zamišljeni opus o sopstvenom životu u posleratnom vremenu Svetlana Velmar-Janković dovrši kako je zamislila.

Javivši se kao talentovana književnica veoma rano, već 1956. godine, sa 23 godine, svojim prvim romanom „Ožiljak“, koji je predstavljao „avangardni iskorak“, naročito u književnosti koju pišu žene (zajedno sa tada takođe veoma zapaženim romanom „Izlet u nebo“, takođe mlade Grozdane Olujić), po svedočenju Borislava Mihailovića Mihiza, nije dobio prestižnu Ninovu nagradu jer je, po njemu, književnica bila „suviše mlada“ pa bi je to omelo u daljem književnom napredovanju. Svetlana Velmar-Janković je zaista nakon toga napravila jednu veliku stvaralačku pauzu, od skoro četvrt veka, da bi se pojavila kao istinski zreo i izgrađen, odmah klasičan pisac.

Kada se sada sagledava opus ove književnice, upravo njen rani roman „Ožiljak“ predstavlja začetak njene životne, ali i velike teme srpske književnosti, a to je, sem traumatičnog doživljaja Drugog svetskog rata (kao šestogodišnjakinja je preživela nemačko šestoaprilsko bombardovanje Beograda, odnosno rat kao traumatičan doživljaj uopšte, kao i poratna ideološka stradanja), pre svega, tematika propasti građanske klase, i to onih viših slojeva, kojima je Svetlana Velmar-Janković i po majčinoj liniji (deda Velislav Vulović jedno vreme gradonačelnik Beograda, nastanjen u kuću u Jovanovoj 26 na Dorćolu), i po očevoj (književnik i ministar u Nedićevoj vladi, Vladimir Velmar-Janković), nesumnjivo pripadala. Vrlo je inspirativno, stoga, sagledavanje procesa razvoja ove teme u njenim ključnim romanima, nastalim nakon ovog prvenca, a to su svakako „Lagum“ i „Nigdina“, u kojima se slikaju pripadnici iste porodice u dve generacije (glavna junakinja Milica Pavlović u „Lagumu“ i njena deca, sin i ćerka, već sredovečni ljudi, u „Nigdini“). Dok se u „Lagumu“, kroz sudbinu Milice Pavlović, naknadno (nakon četrdeset godina) proživljavaju dani okupacije i naročito surov period za građansku klasu nastao nakon oslobođenja, a gde tematski dominira u stvari, priča o svakovrsnoj ljudskoj izdaji (imajući i jednog „skrivenog“ glavnog junaka – Savu Šumanovića), roman „Nigdina“ nastaje u poslednjoj i tragičnoj godini 20. veka – 1999. obeleženoj NATO bombardovanjem Beograda i Srbije, gde se kroz decu Milice Pavlović, u potpuno suprotstavljenim ideološkim okvirima (ćerka u potpunosti prislonjena komunističkoj ideologiji, profesor univerziteta, i sin koji je ekonomski emigrirao u SAD), vaspostavlja i jedinstvena vertikala srpske istorijske svesti, i to upravo kroz njenu elitu – građansku klasu kojoj junaci pripadaju, a kroz sećanja i na nemačko, i na „savezničko“ bombardovanje na Uskrs 1944, upoređeno sa sadašnjim NATO bombardovanjem, sa zapitanošću: na kakvim su to vrednostima odnegovani naši intelektualci u poslednjih sto godina, voleći Zapad, koji im na kraju jednog veka ovako uzvraća? U odnosu na „Lagum“, koji je imao izuzetan prijem i recepciju čak i u inostranstvu, roman „Nigdina“ Svetlane Velmar-Janković, objavljen u „nedoba“ (2000) ostao je nekako prećutan, iako je tematski i vrednosno komplementaran „Lagumu“ i predstavlja sumarnu tačku velike književnice, stavljenu na jednu veliku temu srpske književnosti (i istorije), a koju smo nazvali „građanska trilogija Svetlane Velmar-Janković“. (Videti moju knjigu: „Žena i ideologija“). Uz sjajnu autobiografsku prozu „Prozraci“, Svetlana Velmar-Janković, na visokoliterarizovan i estetizovan način obnavlja lično sećanje – od detinjstva do 1947. godine, koja se, uz navedena tri romana može nazvati i svojevrsnom građanskom sagom Svetlane Velmar-Janković, po obimu i kvalitetu jedinstvenom romanesknom celinom i prinosom savremenoj srpskoj književnosti.

Drugi veliki deo njenog opusa svakako predstavlja istorija Srbije 19. veka, srećno započeta zbirkom pripovedaka „Dorćol“, zatim nastavljena još nekim pričama iz sličnog diskursa („Vračar“), romanom „Vostanije“, dramom „Knez Mihailo“, a svakako dovrhunjena romanom „Bezdno“ (1995), tom sjajnom mistifikacijom, u kojoj je knez Mihailo, i po ličnom svedočenju književnice, njena omiljena istorijska ličnost, „progovorio“ u „sopstvenom dnevniku“, u kamernoj sprezi sa još dvoje glavnih junaka ovog romana (knjeginja Julija i dvorski fotograf Anastas Jovanović). Retko poznavanje istorije, traganje za „zrncem istine“ po periodici 19. veka, stavilo je pred kraj života Svetlanu Velmar-Janković i pred gotovo nemoguć zadatak – ispisati privlačnu istoriju „privatnog života“ njenog primarnog i glavnog junaka u svim delima – rodnog grada Beograda, što je za sedam godina predanog rada i uspela, nazvavši ovo svoje pretposlednje, monumentalno delo „Kapija Balkana“. Iz svega što je napisala izbija jedan zdravi, iskonski srpski patriotizam, klase koja se rađala, gradila i izgradila sve ono najbolje što i mi danas baštinimo u Beogradu i Srbiji. U svojoj, gotovo neprimećenoj poeziji, ali i kroz sekvence svojih romana (naročito u „Nigdini“), Svetlana Velmar-Janković se približila i jednom svojevrsno molitvenom, svetlosnom religioznom osećanju, sveopšte blagosti i zahvalnosti za sve pruženo i postignuto u životu. I ne samo da je pisala „za sebe“, sopstvena književna dela, već se Svetlana Velmar-Janković višestruko odužila i svojim velikim književnim prethodnicima, od kojih je u različitim fazama istraživanja, puno naučila. To su njeni „Savremenici“ (1968), „Ukletnici“ (1993) i „Srodnici“ (2012), kako se zovu tri njene vrsne knjige eseja, u kojima je temeljnim istraživanjima i kroz visoko estetizovan način iz posebnog ugla osvetlila njoj značajna imena i pojave naše književnosti, vidno obogativši našu književnu istoriju i esejistiku. U poslednjoj autobiografskoj belešci zabeležila je da je „mir našla uz drugog supruga Žarka Rošulja.“

Upravo stoga, na desetogodišnjicu odlaska ove naše velike književnice, suočavamo se sa paradoksom, spomenutim na početku teksta – sa neverovatnom ravnodušnošću javnog mnjenja prema liku i delu Svetlane Velmar-Janković. Još nijedna ulica, niti jedna škola ili bibiloteka do danas nisu ponela ime ove književnice, niti je osvanula spomen-ploča, recimo na porodičnoj kući u Jovanovoj 26, gde je Svetlana živela tokom okupacije i posle Drugog svetskog rata. Da ne govorimo o njenoj bisti, koja bi svakako obogatila Mali Kalemegdan, taj svojevrsni vajarski udžbenik književnosti našeg detinjstva, sada i sa ovom jed(i)nom književnicom među piscima 19. i 20. veka. Nažalost, komplikacije oko autorskih prava osujetile su dobru ideju Srpskog književnog društva iz Beograda da se osnuje nagrada „Svetlana Velmar-Janković“ za najbolju knjigu pripovedaka u jednoj kalendarskoj godini. Treba spomenuti i do sada dobre i realizovane namere: Centar za naratološke studije iz Niša, organizovao je 2022. veoma uspešan naučni skup o delu Svetlane Velmar-Janković (ali zbog finansijskih peripetija, zbornik još nije ugledao svetlo dana). Imamo i nedavno prvi odbranjeni doktorat o Svetlani Velmar-Janković, doktorantkinje Jelene Milić iz Niša, što govori da se stvari pokreću i u dobrom smeru. (Treba napomenuti da su za života Svetlane Velmar-Janković organizovana dva naučna skupa: „Savremena srpska proza u Trsteniku“, 1999. i u Biblioteci grada Beograda, 2012). Naše poslovično kratko pamćenje matematičkom preciznošću ponavlja se i u slučaju jedne od najcenjenijih i najnagrađivanijih srpskih književnica na prelazu dva veka, Svetlane Velmar-Janković. Ovaj tekst je mali prilog da je se barem ovog, 9. aprila 2024, na desetogodišnjicu njenog odlaska, sa pijetetom setimo, ali i njenog nezaobilaznog dela u srpskoj kulturi i književnom pamćenju.

Autor: Slavica Garonja
Izvor: Kulturni dodatak Politike