Tokom 27 godina, otkako se pojavilo prvi izdanje knjige, čak i oni (ponovo polazim od sebe) koji su ga čitali, uglavnom su ga izgubili iz vida i sada im se pruža prilika da iznova uživaju u knjizi napisanoj izvanrednim srpskim jezikom.
Posle skoro tri decenije sagledava se koliko je ta priča o nestajanju građanske klase tokom Drugog svetskog rata i prvih godina komunističke vlasti briljantno ispričana.
Kada se „Lagum“ prvi put pojavio i progovorio o decenijama zabranjenoj temi postao je kulturni događaj prvog reda. Za mnoge mlađe čitaoce „Lagum“ je 1990. bio pravo otkriće jer su se u toj knjizi mogli čitati o posleratnom životu ljudi koje su komunističke vlati proglasile državnim neprijateljima samo zato što su pripadali jednom sloju društva.
Jednom prilikom je spisateljica ispričala da je „Lagum“ pisala gotovo punih dvadeset godina, s dužim prekidima.
„Pisala sam ga zato što sam morala da ga pišem, pritom uverena da uopšte nisam prozni pisac, nego esejist. Napisala sam tri potpune verzije romana, svaka je bila različita i sa svakom sam bila nezadovoljna. Sve tri verzije sam uništila, što sad zaista žalim, jer bi mogle da mi omoguće uvid u moja traženja i, što je još bitnije, lutanja“, rekla je Svetlana.
Svetlani Velmar Janković, akademiku i jednoj od najvećih savremenih srpskih književnica, nije se posrećilo da za „Lagum“ dobije NIN-ovu nagradu ali, već za sledeći njen roman, „Bezdno“, ispravljen je taj propust. „Lagum“ je ipak ovenčan nagradom „Meša Selimović“.
U godini objavljivanja „Lagum“ je bio najčitanija knjiga u Srbiji, a usledili su prevodi na mnoge evropske jezike.
Najveći uspeh je postigla u, za Svetlanu voljenoj, Francuskoj, gde je književni časopis „Lir“ stavio roman na 10. mesto među 20 najboljih knjiga domaćih i stranih autora objavljenih te godine u zemlji. Ugledni „Le Figaro Magazin“ je napisao da je „knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka“.
Do sada ipak rekord od 25 izdanja drži zbirka priča „Dorćol“, koju je „Laguna“ štampala prošle godine.
Umesto Svetlane, koja se upokojila 2014. godine, pitali smo njenog muža Žarka Rošulja u kojoj meri „Lagum“ ima autobiografskih elemenata jer smo u međuvremenu imali priliku da čitamo njenu romansiranu biografiju „Prozraci“. U prvom tomu „Prozraci“ se vremenski poklapaju sa „Lagumom“.
Rošulj nam je otkrio da je spisateljica uvek insistirala da je zanimaju sudbine ljudi, a spremna je bila da to što želi da napiše „pozajmi“ iz ličnog iskustva ili od ljudi iz neposredne okoline. Ona nije krila da je za lik gospođe Pavlović pozajmila nešto od ličnosti svoje majke i bake, a da je radnju smestila u onaj kraj Dorćola gde se rodila i provela ratne godine. Rošulj je ukazao na lik slikara Pavla Zeca, koji postaje ugledna ličnost u komunističkom Beogradu. Svetlani je za taj lik poslužio kao model Đorđe Andrejević Kun i zato mu je dala prezime Zec.
Iako je roman prožet teškim ličnim iskustvom, kroz njega provejava vedri duh i optimizam spisateljice, ali pre svega iskrena ljubav prema ljudima i njenom rodnom gradu čiji je izvanredan hroničar.
U jednom razgovoru o „Lagumu“ spisateljica je rekla: „Uvek su ovde najbolji prolazili najgore, pa tako i protagonisti ovog romana, koji su uglavnom ljudi intelektualci i pasionirani ljubitelji umetnosti… U takvim situacijama, ljudi su okrenuti sebi, izdvajaju se iz sveta i u lagumima svojih misli žive sopstveni život, koji im se oglašava kao drama, kao trpljenje i kao svojevrsna kazna.“
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik