Zovem se baba

Unapred vam se izvinjavam, trebalo je danas da vam napišem drugi, korisni i odlični savet doktora Keniga, ali ne mogu. Probala sam, al mi ne ide, to će morati da čeka još nedelju dana, jer jedino o čemu sam trenutno sposobna da mislim i pišem je brejking njuz, najbrejkniji u mom životu – obabila sam se. Onomad sabajle. Zovem se Baba. Unapređena sam u viši čin. Naša jedinica, Princeza, nas je usrećila prvim pa muškim, mada ja bih ništa manju sreću osećala i da nam je rodila blago ovog sveta – devojčicu.

Moja radost je teško u reči pretočiva, jer sam u prilično neuračnljivom stanju, koje nikako da me prođe. Verujem da svi koji su doživeli sreću ove vrste mogu da me razumeju, kako verbalno, tako i nemušto. Zato se unapred izvinjavam za nesistematično izlaganje koje sledi.

Prosto je nestvarno koliko čoveka ovaj događaj iznenadi, iako ima devet meseci pre toga, koji bi trebalo da isključe efekat zaprepašćenja. To je kao kad posle devet meseci trudnoće rodite bebu, daju vam da je vidite i vi se iznenadite. Vidi – čovek! E, ovo je na kvadrat, uprkos tome da vi ovaj put niste trudni, možete da spavate i na stomaku, i pertle da vežete i niko vas iznutra ne šutira, niti izgledate kao ogroman plik koji hoda. Ovo čudo kad vaša beba dobije bebu je potpuno nestvarno. U to ime sam ja tih devet meseci doživljavala kao pojavu tipa „malo je trudna, nije to ništa, proći će“, a kada se pojavio deveti mesec, e tu sam počela da se gubim. Stvari su mi sve manje postajale jasne. Sve češće mi se naša Princeza priviđala kako pokušava da napravi prvi korak, prevrće se dok sedi, mili po stanu i pokušava da uđe u fioku bratovljevog ormana...sve tako neki kadrovi iz njenog bebećeg vremena, uokvireni venčićem plavih lokni, i širokog plavookog pogleda. I to sve zato da bi mi razvoj situacije bio sve manje shvatljiv, a ja pogubljenija u prostoru i vremenu.

Za razliku od mene, Princeza je čvrsto stajala na nogama, koje su nosile novi život. Jeste tako se kaže, ali to je samo linija manjeg otpora. Ta reč „život“ tako opšte zvuči da nije ni čudno što svojom konačnom pojavom izazove iznenađenje i kod neposrednih učesnika događanja. Dodatni efekat je bila geografska neusklađenost, jer jedva čekani je rastao u Sloveniji, a ja ga čekala u Srbiji. Između je stajala aktuelna glupa i odvratna epidemija, koja se baš sad setila da bi mogla da me ometa u istorijskim trenucima. Dobro je, i hvala tehnici, tehnologiji i telefoniji, tako da sam mogla bar tako da budem aktuelno informisana i da audio i vizuelno pratim razvoj događaja. Doduše, od audio prenosa, mislim da mi je levo uvo tri broja veće od uobičajenog stanja, al isplatilo se.

Tad je trajalo, a sad se čini kao da je u trenu prošlo, mada je to uobičajena natprirodna pojava, prvo se vuče, nikad kraja nema, a onda iz zasede kao u treptaju oni poslednji dani. E, ti poslednji dani su nešto što vremenom da se izmeri ne može, ni metrom, ni kilometrom. Minuti pretvore u sate, a sati u dane. Dani su još i humani, ali noći – to traje kao gladna godina i to ona deveta, egipatska, ona uz koju tapkaju mršave krave. Tako sam ja izvolela ne spavati jedno četrnaestak dana, brat bratu. Znala sam da moje vampirsko stanje nikako neće moći da doprinese očekivanom događaju porađanja, ali kako da spavam? Moj Otac bi na ovo odgovorio: „Na oba oka“, ali ja da sam ih deset imala, ni jedno ni do pola ne bih mogla da svedem. To je rezultiralo time da sam noge oplavila načisto, sudarajući se sa stvarima preko dana, ali sam zato pročitala nekoliko knjiga i uzela učešće u rešavanju niza neverovatnih zločina, koji se u sitne sate odvijaju na sirotom televizijskom ekranu. Uz mene je stajao telefon, da mi slučajno nešto ne promakne.

Naravno da sam se obabljivala noću, tačno tako kao što sam očekivala, a mladi gospodin je na svet konačno stigao u vreme kad je jutro tek jedno oko otvorilo i razmišljalo da l da se budi ili da ipak još malo odrema.

Šta da vam kažem, od tada sam u takvom agregatnom stanju da možete krpom da me brišete. Od krišom plakanja od sreće sam načisto dehidrirala, ali cedim poslednje kapi iz sebe, kao iz suve drenovine, svaki put kad mi se na telefonu pojavi slika jedva dočekane bebe. Kao da nikad u životu bebu videla nisam, a ne tri rodila. Prosto očima ne verujem. I nije što je naš, nego je toliko lep, i nosić mu je lep, ko dugmence, i oči koje još čestito videla nisam ali su najlepše na svetu, i usta sasvim malecka preslatka, i uši, i prstići ko ćuftice, i ono kosice što je ima, nešto lepše niste videli. Pu, pu, pu, ma ništa ne valja, ljubi ga Baba.

Znate šta, možda je bolje da ovde stanem, udavih vas, a i nešto mi suze oči, sigurno od suvog vazduha. Za sve moguće greške u gornjem tekstu se unapred izvinjavam. Neprisebna sam, al sam zato Baba Jela. Hvala na pažnji, studio, idem da i dalje ne verujem koja sreća me je snašla.

Preuzeto sa portala zena.rs