U našoj kući smo se bojali noćnog zvonjenja telefona

Ovo pišem jer tuga za rudarima traje koliko i dani žalosti. Ako ih uopšte ima. Jer oni budu vest u dnevnicima, u kojoj nad sanducima stoje žene u crnini, povezanih glava crnim maramama i gluvo plaču u kao sneg bele maramice. A, onda su predati zaboravu sve do nove, strašne rudarske nesreće. Imena im se ne pominju, svedu se na brojeve. Ili najviše inicijale.

Priznajem da sam slaba na rudare. Sa njima sam odrasla, sa njihovom decom, u rudarskim kolonijama rudnika mrkog uglja. U resavičkoj rudarskoj koloniji sam krenula u školu. Moj Otac je bio rudarski inženjer, iako je celog svog veka govorio da je rudar. Nije dozvoljavao da ga zovu „gospodin inženjer“. Moja majka nije smela da me oblači bolje no što su obučena ostala rudarska deca. Najviše što joj je dozvoljavao su bile bele dokolenice i bele mašne u kosi, ali samo u posebnim, prazničnim prilikama.

Vodio me je na proslave Dana rudara, na površinske kopove i jame. U rudarske menze. Tamo su mi kuvarice davale najdeblji komad hleba, sa kojim sam se borila do kraja tog dana, jer ni mrvu od njega nisam smela da ne pojedem, a kamoli bacim. Od rudara sam dobijala jabuke, čuknute, lako smežurane, gurave, nekupljene.

U našoj kući smo se bojali noćnog zvonjenja telefona, jer je tada Moj Otac govorio tiho i oštro, uzimao uvek spremljenu torbu i odlazio. Svako od tih zvonjenje je bilo strah od smrti. Radio je na bezbednosnim sistemima u rudnicima, i njihovom održavanju. Govorio mi je da su prošla vremena kada su rudari nosili kanarince u jame, ne bi li im njihova smrt nagovestila metan. Da su prošla vremena kada je iskrica iz rudarskog fenjera odnosila živote eksplozijom tog istog metana. Da postoje sistemi koji detektuju metan, da upozoravaju na vreme, ali da uprkos tome i dalje rudari ginu, jer je najveći saradnik metana – ljudski faktor. Uvek se nađe neko ko je pametniji od pameti, neko ko ne shvata da ta igra života košta. Da je potreban samo trenutak da čovek udahne metan i to je kraj. Da kada metan eksplodira, rudari ne ginu od vatre, nego od pritiska koji pred njom jurne jamama, i da nema načina da se od njega pobegne, da od njega pucaju pluća i srce. Da vatra stiže tek za njim, kada je sve već gotovo.

Kada je umro Moj Otac, o sahrani nismo stigli ni sve rođake da obavestimo. Na malom groblju u očevom rodnom selu, Badnjevcu se okupila samo najbliža rodbina, rođaci i komšije iz sela. Među njima je stajalo i petnaestak ljudi, koje niko nije prepoznavao. Ni ja. Kada su završeni svi govori, i kada je trebalo da se baci prvi grumen zemlje, jedan od nepoznatih je prišao raci, skinuo zimsku, skijašku jaknu. Ispod nje je nosio svečanu, crnu, rudarsku uniformu. Onu sa dugmićima zlatnim kao sunce. Za njim su i ostali iz grupe nepoznatih poskidali kapute i jakne. Nad očevim grobom je stajala rudarska delegacija, svečano uniformisana. Moj Otac je poslednji put ušao pod zemlju pozdravljen rudarskim „Srećno“. Rudari svoje nikada ne zaboravljaju.

Za ocem su mi ostale crno-bele slike rudnika i rudara. Dejvijeve lampe sa meračima i bez njih. One, koje su tankom mrežicom oko plamena čuvale rudarske živote od metana. Rudarski grbovi srpskih rudnika i svečani mačevi poljskih rudara. Knjige o rudarstvu i složene, velike mape bezbednosnih sistema rudnika mrkog uglja Srbije. „Soko“ je bio jedan od njih.

Dve godine nakon smrti Mog Oca stiglo mi je pismo iz Srbije. Tada sam živela u Sloveniji. Adresa je bila napisana ćirilicom, poštanski broj Ljubljane je bio onaj stari, jugoslovenski. Ipak je stiglo. Unutra je bio poziv. Sa velikim grbom „Rembas Resavica“ sa ukrštenim rudarskim čekićima. „Rembas Resavica“ i Skupština opštine Despotovac su me zvali na Dan rudara, na 38. susrete Rudničana, nudeći mi besplatan prevoz od Beograda, preko Ćuprije i Jagodine, do Senjskog rudnika, prenoćište je isto bilo besplatno samo ga je trebalo najaviti. Sastanak u restoranu „Proleće“, potom otkrivanje spomen ploče Pandurović Lazaru, obilazak Muzeja rudarstva Srbije, rudarski ručak, slobodno vreme za obilazak, utakmicu FK „Rudar“ protiv Senjskog rudnika, polaganje venaca u spomen aleji Rudničana, još jednu fudbalsku utakmicu veterana i na kraju – Drugarsko veče sa programom. Velikim slovima je bilo napisano da je rastanak u zoru, a na kraju je stajalo „SREĆNO!“

Rudari svoje ne zaboravljaju. Ni njihovu decu.

Molim vas pošaljite SMS, 1 na 1733. Pomozimo deci rudara. Ostalo je 18 dece iza 8 poginulih aleksinačkih rudara treće smene u rudniku mrkog uglja „Soko“. Rudara ugušenih metanom, smrću bez boje i mirisa.
Poginuli rudari su:

Trivunac Nenad, 1985.
Petrović Petar, 1991.
Zlatković Darko, 1979.
Grujić Radovan, 1975.
Čokirilo Branko, 1966.
Živković Bratislav, 1963.
Zlatanović Branislav, 1967.
Stajić Bojan, 1988.


Svaka i najmanja pomoć će biti velika za decu rudara, koja su ostala bez očeva.

Ili:

Dinarski tekući račun:

Ime: 28.jun
265111031000342797
Reiffeisen banka Srbija

PayPal: info@28.jun.org

Hvala vam unapred.

Preuzeto sa portala zena.rs.