Supermene – udaj se za mene

U bliskoj budućnosti planetu Zemlju naseljavaće muškarci i supermeni, koji će živeti u skladnim heteroseksualnim vezama, pod uslovom da supermeni to žele. Muškarci će biti, manje više slični ovim današnjim, a supermeni će, zapravo, biti evolutivni, visoko - usavršeni oblici današnjih žena. I to je logičan poredak stvari.

Naime, letimičan pogled na ženski časopis dva kilograma težak, običnog muškarca baci u stanje ekstremne frustracije. On to nikada ne bi mogao. Prvo, ne bi mogao sve to da iščita, a još manje bi mogao sve to da primeni. Za to su zadužene žene, koje će u cilju dostizanja svog savršenstva, sasvim sigurno, dobiti bar još jedan par ruku, krila ili bar supermenov plašt – kako bi sve planirano i neophodno stigle da urade za jedan dan. Možda budu samo malo glavatije, jer će, s proširenjem obaveza i mozak morati da poraste, zbog povećanog obima koordinacije milion različitih aktivnosti.

Dakle – užasnut sam spoznajom šta sve žena danas treba da radi da bi bila „normalna“. Kao prvo, rinta po celi dan na poslu, na kojem još uvek ima manju platu od muškaraca i gde muškarci balkanski bahato šefuju. Onda je kući sačeka „on“ - koji obično očekuje kuvano na kašiku. Kao kod mame. Tako ona svoje popodnevno vreme sa njim započinje kao asocijacija na njegovu majku – što kod njega stvara osećaj ušuškanosti, a kod nje bes, koji se obično guta u sebi. A tek deca, koja jedu različita jela, imaju gomilu domaćih zadataka – za koje tata nema vremena usled prezauzetosti praćenjem vesti, fudbala i kladioničarskim aktivnostima. Kad pospremi nered, koji je njena skladna porodica ostavila iza sebe, u očekivanju starta za pripremu večere – da je ne bi proglasili modernom varijantom jetija – mora se pobrinuti malo i za sebe.

Tu nastaje pakao – bar sa moje tačke gledišta. A ta tačka gledišta je pogled nonšalantnog, ničim opterećenog muškarca.

Za ovaj deo priče najkrivlje su same žene, koje su same sebi najveći dušmani. Dok muškarce žena gleda očima (a tek kad se uda, pita se gde su joj oči bile) – žena za pogled na drugu ženu koristi elektronski mikroskop. To postaju ženske oči pri pogledu na drugu pripadnicu istog pola. Ženski pogled u telo druge žene prodorniji je od laserskog zraka. Nijedan muškarac nikada nije pogledao toliko dubiozno nijednu ženu, što nekako dođe prirodno.

Savremeno doba kod žena je neke strahove pojačalo, na račun drugih. Tako se danas prosečna žena više boji celulita, sopstvene maljavosti, količine naboranosti kože i nagomilanog sala - nego atomskog rata, planetarnih nesreća i prirodnih katastrofa. O miševima da i ne govorimo.

Dakle – depilacija, da ne bi ličile na medveda. Tako same za sebe kažu. I najmanja dlaka se doživljava kao brada Draže Mihajlovića na nezgodnom mestu, koju nužno svi odmah primete – naročito ako je ispod pantalona. Kao da imamo skenere umesto očiju. Jedna poznanica moje supruge jednom nedeljno ide na depilaciju. Kao da je medved. Nije – ali će sigurno postati. I ponekad pomislim da bi tad bila najsrećnija, jer je konačno dokazala da je u pravu koliko je dlakava. Bar jednom da bude u pravu... u svom tužnom životu u kome je niko ne ferma...

Sve je podložno remontu. „Vidiš li kakve su mi pete?“, omiljeno je pitanje koje jedna drugoj postavljaju, čak i kad su u čizmama. Pa, kad se tome doda i uticaj gravitacije na zadnjicu, grudi, podvoljak i podočnjake – očaju kraja nema. Maske, pilinzi, kreme - sve u gram propisano i po godinama raspoređeno – samo što kod mnogih žena ne deluju, jer obično uzimaju preparate za one koje su 10 godina mlađe – pošto ne bi ni mrtve priznale nepoznatoj prodavačici (koju možda nikad više neće videti) da su realno u kategoriji „od toliko – do toliko godina“, nego uvek u deceniju mlađoj grupi. Zato im i ne deluju, pa kupuju sve više.

A onda tako smoždene moraju kod kozmetičara. Tu im čiste lice gledajući ih kroz neka ogromna ogledala i cede im bubuljice koje se vide samo ekstremnim džinovskim uvećanjem. Golim okom nevidljive. A gde je tu mesto za vežbe, fitnese, raznorazne sprave, solarijume - za koje ti treba ceo jedan dan da ih pogledaš i skapiraš kako rade, a kamo li da svaku probaš koliko i kako treba?

Onda – smrtni neprijatelj svake žene: Celulit – sa velikim „C“. Najpre se same u kupatilima, sa lampama uperenim sa svih strana pipaju, štipaju, navlače kožu u poziciju šar-peja, ne bi li ga detektovale i opsovale. Onda trče da se bore sa njim. Za to služe aparati i preparati. Kad nisam znao šta je celulit, moja žena i njene drugarice, koje nisu mogle da mi ga dočaraju na sebi samima – jer ga nisam video – pokazale su mi na meni. Stajao sam u gaćama nasred sobe – a one su mi, s tri para ruku – stiskale butine uz povike: „Vidiš i ti ga imaš“. Nisam ništa video, ali kad je štipanje počelo da me boli, da mi oči ne bi ispale, priznao sam da sam video i ono što mi se čak nije ni pričinilo.

I kad završe sa svim tim ritualima, koje će ih činiti savršenijim u očima drugih žena (koje ih, šta god uradile, neće iskreno pohvaliti), kad nemirnu dečurliju oteraju u krevet, ili se izbore sa problemima bahatih tinejdžera, dok servisiraju svoje sve razmaženije roditelje – koji se po pravilu ne zadovoljavaju količinom pažnje koja im je ukazana - ostaje im da tako orne i vesele budu bahate ljubavnice svojim muževima – prepunim očekivanja. Samo sad – za razliku od ručka, ne očekuju da im bude majka. Naprotiv!

Da bi i taj zadatak uspešno obavile, moraju da pročitaju tone novih uputstava i pravila – kako ga zadovoljiti, kako da vaš seksualni život postane snažnija erupcija od Etne i Vezuva zajedno. Znači moraju se permanentno obrazovati, čak i za seks, koji bi trebalo da bude samo regularno uživanje. I kad sve to primene, na njegovo opšte zadovoljstvo – odmah pošto se on prevali na drugu stranu i zahrče jašući njen jastuk – ona se nečujno iskrada iz kreveta da bi prostrla veš iz mašine i stavila novu turu – jer je noću jeftinija struja, a onda sva zadovoljna - uzme peglu i pegla. Tek pokoja srećnica - pritisne dugme i na mašini za sudove, kako bi je ujutru, sva bunovna ispraznila. Pre vežbi za oblikovanje tela.

Usput, pre spavanja, trebalo bi da pročita i po neku visokoumnu knjigu, odgleda neki film, pošto već nema para za pozorište - čisto da ne ispadne glupa u društvu kad je muž jednom godišnje, za osmi mart, sa karanfilom u ruci, izvede u lud provod sa ženama njegovih prijatelja.

A, da bi mogla da izlazi, makar i jednom godišnje - mora biti vitka. Pod obavezno! Ne po prirodnim merilima i medicinskim normama, već po svojim sopstvenim, koji su bar 50 posto niži od prirodnog poretka stvari. Zato je ona manje više cele godine na dijeti. To je oblik samomučenja sebe, da bismo bili zadovoljni, nesvesni činjenice da smo sve nezadovoljniji usled neuspeha da pobedimo prirodu – koja bi nam, da je to normalno dodelila ulogu kostura, a ovako, pošto je predvidela i nešto mesa na zadnjici i bokovima, o stomaku da i ne govorimo – biva izložena proklinjanju od strane žena koje bi sve na svetu dale da šetaju samo svoje kosti. I ako neko nađe muškarca koji voli da se prevrće po krevetu sa kostima koje zveče – odmah ga vodite u ludnicu.

Zato, ako pored svih obaveza, koje im je nametnulo društvo, porodica i koje su same sebi nametnule – stignu da nađu i ljubavnika i da se skrivaju negde sa njim izmišljajući bahate laži gde i kako provode vreme koje su, ne zna se od čega, ukrale – alal im vera! Jer, ne smemo zaboraviti ni šoping – tu novu žensku religiju. Kako da bude „out“, kako da dozvoli sebi da bude demode, kako da obuče nešto iz prošlogodišnje kolekcije, što je samo jednom obukla, a sad je tako pase? Nikako! Uostalom i besomučna šetnja po šoping molovima zateže mišiće nogu, pa će celulit bar malo utrnuti posle kupovine, jer u novoj haljini – celulit je nekako uvek manje vidljiv.

Zato se nikad ne bih menjao sa ženama. Uz sve pobrojano ne bih mogao da preživim još i PMS. A, o tome šta sledi posle – da i ne govorim. A, one sve to, pa još i same sebi dušmani. Po sopstvenom izboru.

Umesto da se smeju nesavršenstvu muškaraca – one traže svaku priliku da omalovaže žensko savršenstvo. I najsurovije su prema sebi samima. Zato ih treba nežno voleti – jer nije njima lako. One su sebi najopakiji tužioci, najstrožije sudije – i što je najgore – najbrutalniji dželati.

A nama – ništa!