01.03.2013.
Danas se u Srbiji po prvi put slavi Nacionalni Dan Knjige. Na današnji dan, doduše po novom kalendaru, 1832. Godine je Dimitrije Davidović, knjažev sekretar, diplomata, ustavopisac i političar, čestitome knjazu Milošu Obrenoviću uputio pismo u kome mu je, savremenim rečnikom rečeno – predstavio projekat Narodne Biblioteke Srbije. Do sada se ovaj dan slavio kao dan pomenute institucije i svih njenih ogranaka koji se kapilarno Srbijom šire, a od danas i kao dan knjige u Srbiji.
Naravno, tim povodom i u to ime su, kao što red i običaj slavlja nalažu, održana brojna predavanja, izložbe, promocije, stručnjaci su se skupili u skupove, bilo je i koncerata, deca su saterana u biblioteke. Dakle, sve kao što treba.
Zaključak će, kao i obično, biti sažet: Ljudi danas ne čitaju dovoljno. Što je tačno. Višak je samo jedna reč, »danas«. Naime, ljudi nikad nisu čitali dovoljno, jer da jesu, ne bi pisci i pesnici krepavali od bede, tuberkuloze i ostalih boleština koje prate bogate duhom i siromašne materijalnim dobrima.
Čak bi se moglo reći da danas ljudi čitaju više no ikada ranije, em su knjige dostupnije (ne prepisuju se brzinom puža po manastirima), em je pismenost prestala da bude mađija i privilegija bogatih. Drugo pitanje je šta ljudi čitaju...i što ne čitaju ono što se smatra vrednim čitanja. Ili što to dovoljno ne čitaju. Zašto čitaju ono što je, nežno rečeno, prolaznije...Zato što je tako vazda bilo. Svako sebi bira mladu. To što je ona drugom kad je pogleda i nosata i nikakva, džaba. Njemu je lepa, dovoljna, voli je i drugu neće.
Uostalom, zato je tu cediljka vremena, da sačuva ono što je vredno čuvanja i propusti sav ostali pesak kratkotrajnog. Jeste da sad kad pogledamo unazad, čini nam se da su nekada knjige pisali samo Dostojevski, Zola, Igo, Čehov, Bulgakov, Tolstoj, Sremac...a danas svako ko je iole pismen. Što tačno nije. I u njihova vremena su razni i svakakvi knjige pisali, i te knjige su bile čitanije. Njih je cediljka vremena sačuvala. To bi ih sigurno obradovalo da su dočekali da saznaju...mnogi od njih. Jer, da su ljudi ranije čitali samo ono što se danas stručno i umetnički smatra čitanja vrednim, ne bi Stevan Sremac svojoj tetki, iz Pirota, pisao ovakvo pismo:
»Draga tetka,
čudno mi je što mi pišete da ne dobijate na vaša pisma jer ja sa od vas dobio od ovih ferija samo jedno pismo i na njega sam odgovorio. Zdrav sam i to vama i svima u kući želim, a kako mi nije nužno da vam kažem, dosta je da znate da sam u Pirotu od koga se svaki kloni i krsti. Što mi pišete za haljine da vam ne javljam to je stoga što mi je uja skoro pisao i veli da će mi novac poslati. Eto zato nisam javljao za meru što sam se novcima nadao, jer ovde ima prilično krojača a ako baš hoćete tamo da pravite a ono je moja mer kod Đurice Pevčevog ako je nije izgubio a poručite neka bude isti kroj samo štof zatvoreniji ali nemojte nešto staračko.
Haljine bi mi dobro došle jer sam se odtrcao tako da nisam mogao ići o Uskrsu u Niš a tako sam želeo.
Vaš Steva«
Tetkin Steva je 1881. godine bio premešten u službu u Pirotu, gde je dve godine radio kao predavač u Pirotskoj gimnaziji. Danas bi Steva vukao lepe tantijeme od onoliko objavljenih izdanja njegovih knjiga, da ne pominjem pare od serija i filmova. A, tada je Steva, valjda zato što su ljudi nekada više čitali i to ono što treba čitati, tetku molio da mu sašije odelo i čekao pare od uje.
A knjige, knjige su kao i ljudi, ima ih dobrih i loših, naivnih, pametnih i zlih, ima onih koje su ponos ljudskog roda i civilizacije, i onih koji bolje da se ni rodili nisu, i kojima je kompliment već i to što se čovekom, odnosno knjigom zovu.
Tako je vazda bilo, i tako će i biti. Knjige su ogledalo ljudi koji ih pišu, i onih koji čitanjem u njima i svoj odraz nađu.
Kako god, ovaj svet bi bio mnogo gore mesto za život da nije knjiga. One su svet u svetu, u njima je sve dozvoljeno, u njima i njima se granice pomeraju. Bilo da ih čitate ili pišete.
Zato ih treba voleti.
Čitati.
Knjige.