Smrtna kazna

Dve reči – smrtna kazna su najpominjanije reči ovih par dana u Srbiji. Kao i svuda drugde, vekovima unazad, bez obzira na geografiju i razvijenost društva, potaknuti besom, ljudi traže smrtnu kaznu kao naizgled jedinu meru nemerljivog zločina. A bes je, kao što Niče kaže, odraz nemoći. Očajničke nemoći koja se raširila Srbijom onda kada je objavljeno da je ubijena devojčica, Tijana Jurić. Nikada ne postoji dobar razlog da se ubije čovek, a kada se radi o detetu, onda je to zločin bez premca.



Trinaest dana je Srbija verovala da će se Tijana negde naći živa, da ju je u najgorem slučaju neko oteo. Društvene internet mreže, koje su odavno evoluirale u društvene medije, su bile preplavljene slikama lepe devojčice koja je jednostavno nestala. Za njom je ostala samo bela patika. Teško da je iko verovao da je moguće ono što se desilo, ono što se gleda samo u strašnim filmovima. Da se te noći na putu ka selu Bajmok, za koje je malo ko do sada i čuo, desilo za svakog iole normalnog čoveka besmisleno i bespoštedno ubistvo.

Javnost je ostala zgrožena policijskim saopštenjem da njen ubica nije pokazao ni trun kajanja, ni mrvu žalosti, ni trag ljudske savesti. Pokušavaju da razumeju nerazumno, da shvate upravo ono što normalne ljude deli od naličja ljudskog roda, od onih čije zlo im uskraćuje pravo na ime Čovek i ostavlja mesta samo za naziv – Zveri. Zbog nemoći da se razume nerazumno, zbog straha koji tu nemoć prati, ljudi pipaju po mraku strahote zločina i traže razloge i tamo gde se teško naći mogu.

Izopačenost današnjice je na žalost razlog koji nema alibija u vremenima pre nas. Istorija pamti zločine i surovost tokom celog svog trajanja, s tim da su u tim naizgled boljim vremenima od našeg zločini povremeno bili i legalizovani, a surovost nije bila kažnjiva disciplina. U suprotnom ne bi silne žene, deca i muškarci bili najsurovije ubijani širom Evrope u vreme kada je crkva jurila veštice. I to ubijani ne od Zveri, već od strane države koja je Zverima dala pravo da to rade, u ime boga i ludila. Samo što je u tim »boljim vremenima« spaljivanje ljudi i mučenje bilo i javni, društveni događaj na koji se dolazilo kao sada u bioskop, sa decom i kokicama.

Ni to da Srbija nije dorasla evropskim normama nije razlog koji bi mogao objasni ubistvo Tijane Jurić, niti da bude argument za vraćanje smrtne kazne. Prosto, jer ako se tako gleda, onda ni Evropa nije sopstvenim normama dorasla. U suprotnom ne bi, pre šest godina, kada je Austrija odavno već bila u Evropskoj Uniji, svet ostao zaprepašćen kada se otkrilo da je Jozef Fricl svoju rođenu ćerku držao zatvorenu 24 godine, mučio je i silovao. Tada su pretnje smrću, i Friclu i njegovom advokatu, stizale i iz najrazvijenijih evropskih država, i iz svih njihovih društvenih slojeva.

Naravno da osećaj besa, nemoći, kod ljudi budi maštu koja se trudi da isprati neobjašnjivu surovost i bezosećajnost ubice. Od vraćanja Dušanovog zakonika do vraćanja smrtne kazne, a preko svih mogućih oblika mučenja kojima bi se ubica doveo u situaciju da trpi kao što je njegova žrtva trpela i kao što će njeni najbliži patiti sve dok su živi.

Na žalost, istorija pokazuje da ni smrtna kazna, ni ekstremna kažnjavanja nisu spas od Zveri, da će se bez obzira na surovost kazne ipak pojaviti ponovo otpadak ljudskog roda i za sobom ostaviti jad, strah i nemoć. Prosto, jer oni ne poznaju pojam straha, njih od stvarnosti deli nerazumevanje iste. Kada bi bili sposobni da se boje, ne bi bili sposobni da ubijaju tako bespoštedno.

Sa druge strane, iako je ljudski život jedina mera vrednosti drugog ljudskog života, smrtna kazna je tren koji ubicu deli od večitog mira. Za razliku od onih koje je za sobom ostavio žive i kaznio ih doživotnim pamćenjem i bolom.

Da, i kada se o ovakvim stvarima priča i piše, mnogo lakše je kritikovati druge no u sebi suzbiti osećaj nemoći i potrebu da ipak smisli kazna dorasla ubici. Sumnjam da ikome mašta ostaje mirna i traži način da se vrati jad za jad. Moja kaže da bi najsurovija kazna za takvog ubicu, kakav je Dragan Đurić, je doživotni zatvor sa oduzimanjem svih ljudskih prava. Jer ljudska prava su za ljude, a ne za Zveri. Na svu sreću se ja ne pitam, pita se sud. Jer ako se ikada bez suda bude sudilo, bićemo kažnjeni svi. Samo će biti pitanje trenutka.