Pogoršanje srpsko-ruskih odnosa

Sticajem mog oca i večitog mi spora sa matematikom, ja sam sa Rusima oduvek bila u više no bliskim i bratskim odnosima. Naime, moj pokojni otac jeste kažnjivo prezirao krajnji cilj puta od socijalizma, preko alkoholizma do komunizma, ali je bio zadrti panslavista kog režimske puš pauze nisu mogle da odvrate od obožavanja istorijsko-kulturnih dostignuća bratskih, slovenskih naroda.

U to ime ja sam imala zadatak da, makar krajnje informativno, naučim bar da čitam i razumem što više slovenskih jezika. Kako je ruski, u vreme moje rosne mladosti, ideološki bio nadohvat ruke, to sam bila upisana u eksperimentalnu osnovnu školu, tokom koje je pretila opasnost da zaboravim srpski na račun ruskog jezika. Uz to, moja nesposobnost da savladam matematiku dalje sopstvenih od ručnih i nožnih prstiju, motivisala je deo najbliže rodbine da mi dozvoli čitanje velikih Rusa u definitivno premladom mi stadijumu razvoja. Zahvaljujući navedenoj dijagnozi, moji simptomi su i dan danas sledeći: mogu da recitujem Jesenjina na ruskom, naravno, i bez iskazane želje slušalaca, jedva budna buncam Puškina kad god iko poželi da čuje taj oblik mesečarenja. Uz to, moj život bi bio dramatično siromašniji bez Čehova, Bulgakova, Bilibina, Ščedrina, Šolohova, Dostojevskog i ostale plejade gromada. Dakle, Rusi i ja smo oduvek bili u odličnim odnosima, makar oni to ni ne znali. Kao što i nisu znali.

Sve bi to i dalje lepo funkcionisalo, uprkos čak i Tužnom joku, da se nisu umešali Indijanci. Kao što je možda opšte poznato, dotični su deci davali imena po biljkama i životinjama koje su se oko njih motale. Krajnje ekološki svesno su, tako imenovanu decu, obavezivali da se prema istoimenoj flori i fauni ponašaju kao prema rodu rođenom, što više o njoj nauče, poštuju je i celog života štite. I kite je za Novu godinu, što je u mom slučaju slučaj. Problem je nastao jer nemam samo ja četinarsko ime, taj običaj postoji i u Rusiji.

To donedanvno nije bio problem. Preselili smo se, jedno kamionče stvari smo imali, i oko par šlepera novogodišnjih ukrasa. Predstavnici agencije za seljenje su se blago zaprepastili i diskretno mi preporučili da popričam sa nekim stručnijim od njih, ali oni za tu vrstu dobronamernih saveta plaćeni nisu bili. Niti su bili upućeni u moju indijansku obavezu poštovanja istoimene jelke od koje me samo deminutivni oblik deli.

Naravno da sam se prva izborila sa anakondama lampica, čim je pomenuto »n« od Nova godina, da sam naterala komšiluk da se zdravo pentra stepenicama, jer sam ja lift zatrpavala što imenjakinjom u delovima, što granjem i vencima, dok su se za mnom kotrljali lampioni i zvonili praporci kao na krdu pomahnitalih irvasa. Čim sam od doma nam našeg napravila oštru konkurenciju rezidenciji Deda Mraza iz Diznijevih i sličnih filmova, prešla sam granice naše stambene jedinice i ostrvila se na dva mrtva šimšira pred ulazom u zgradu. Jeste da je kućni savet odlučio da ih sahrani čim postigne, ali ja sam odlučila da tu akciju odložim i pokojnike ukrasim preteklim lampionima. Zgrada nam je prosto procvetala, šimširi su nestali pod zlatnim i crvenim lampionima, takoreći su se svečano povampirili, a ulaz dobio formu hotela kvalifikovanog sazvežđem luksuza.

Čim su primetile da imaju posla sa ozbiljnim pacijentom, komšije su počele srdačno da mi najavljuju pojavu sestre po kićenju, osobe sa drugog sprata, balerine u penziji, Ruskinje koja svake godine iznosi jelku natprirodne visine i kiti je u ulazu.

I zaista, onomad je pred mene i Žmua, iz lifta, elegantno iskočila lilanstvena pojava, pružila finu, tanku ruku i jezikom izrazito omekšanim ruskim poreklom rekla:

- Ja sam Jelena.
- Ja sam Jelica – uzvratila sam joj zimzeleno.
- Jeste li vi okitili ono pred ulazom.
- Da.
- To je prosto predivno, ja ovde živim već deset godina i niko nikad ništa nije okitio sem mene. A ja ću uskoro, videćete...

Nije sveti Nikola čestito ni pospremio stan za silnim gostima kad sam, vraćajujući se kući, ugazila u džunglu nenajavljeno niklu u ulazu. Sa plafona je crvrkutala balerina opletena sijalicama:

- Je l vidite, je l vidite, počela sam! Nadice, pridržite s ove strane! – komandovala je čistačici skoroimenjakinja.

Veleslalomski sam se probila do lifta, putem zatrpanim kutijama sa vrlo osetljivom robom. Svaki moj korak je pratio balerinski cik:

- Pazite, pazite, to su lila lampioni! Pazite, tu je vrh! Pazite, srebrno!

Čistačica je menjala ritam šljaštenja, pokorno ćuteći zapletena u kilometre lampica. Situacija je obećavala. Sve dok...

...dok nisam krenula da, kroz par sati, izvedem Ikara Varvarina napolje. Majka Priroda ga je zvala, prosto urlala. Malo je reći da smo oboje odskočili u liftovsko ogledalo kad nas je, pri pokušaju da kročio ka izlaznim vratima, dočekao ljubičasti pogled još ljubičanstvenijeg, ogromnog jastoga. Jeste, jastoga. Nasred jelke. Sa pipcima, sa viškom nogu. Šljokičastog. Ispod su virile balerinine noge.

- Da li vam se dopada? – upitale su noge.

Retko kad ostajem bez teksta, ćutanje mi je strana disciplina, ali tada sam prosto zanemela. Kao jastog.

Noge su se izvukle iz podnožja jelke, ruska balerina se elegantno ispravila, ponosno stala pored pripljeskanog pauna prirodne veličine i boje jorgovana, koji je pravio društvo jastogu. Sa nje su visile srebrne girlande, one praistorijske, iz perioda kada su girlande tek izmišljene, napadno svetlucave, gmizavački beskičmene i otužno ljigave. Njima je zatrpavala postolje jelke. Osetila sam kako se srpsko-ruski odnosi pogoršavaju. Naročito pri pogledu na ogromno roze pero koje je očito ispalo nekom pterodaktilskom, novogodišnjem ukrasu. A onda sam ugledala moje predulazne šimširove. Između minimalistički odabranih, sve u cilju »viditekakosmofini« stila, vile su se one gadne, srebrne girlande. Okačila ih je bez pitanja?! Srpsko-ruski odnosi su zavapili za Ženevskom konvencijom.

Treptala sam kao svračak na jugovinu. Ikar Varvarin je zaboravio svoju prepunjenu bešiku i sa svetom stravom gledao u kočopernog jastoga. Balerina je nakrivila glavu i rekla:

- Znate, ja sam živela u komunizmu i Nova godina nam je bila jedini praznik. Drugo nije smelo da se slavi. Jedini praznik za decu. Cele godine smo skupljali šarene papiriće, srebrni papir od retkih čokolada, i onda je naša mama od toga pravila ukrase. Orahe je u srebrno umotavala. Zato ja tako volim ove ukrase koje sada imam...

Moja, srpska strana srpsko-ruskih odnosa je zacvilela kao keruša, Jesenjinova. Otužne girlande su srebrno šmrckale od tuge. Jastog je gluvonemo svetlucao u skamenjenog Varvarina.

Uveče mi je Žmu, mokrog ramena od mog prepričavanja, pokušavao da objasni da način ukrašavanja jelke nije nužno i međudržavno pitanje. Ukusi su različiti. Možda je i jastog ukusan, uprkos mogućnosti da ti se šljokice među zube zataknu i nažuljaju srpsko-ruske odnose.