22.10.2014.
Još od detinjstva imam običaj da čitam u isto vreme 'knjige u kojima se tražimo' i 'knjige u kojima se gubimo', kako je to neko lepo nazvao. Nekada (davno) je to izgledalo recimo ovako: red Selindžera, pa red Anđelike, Meša Selimović pa Grička vještica, Hese pa Ed Mekbejn. Mic po mic, navika je zajedno sa mnom stigla u ’izvesne godine’. Kombinacija du jour je Saramago uz sjajnu plejadu krimi majstora iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kao što su Vinston Grejem, Džon D. Makdonald ili ’rani’ Le Kare.
Krimići i trileri, nesporno, uglavnom imaju nameru da budu 'knjige za gubljenje'. Uobičajeni bonus je to što usput možemo da prisustvujemo uspostavljanju kakvog-takvog balansa između dobra i zla, i rezultat je najčešće fino osećanje satisfakcije, koje je, da citiram sama sebe – stvarno, makar ono što ga je omogućilo bilo izmišljeno.
No nije svako gubljenje isto, i nema svaka satisfakcija isti tonalitet.
Za mene, sve se svodi na pitanje da li je dobra fabula – što je pretpostavljeni sine qua non većine knjiga za gubljenje – dovoljna da poželim da određenog žanrovskog pisca (da ovom prilikom ostanem u okvirima krimića i trilera) čitam iznova i iznova. Mnogima jeste. Mnoge čak i nervira opterećivanje scena preteranom psihološkom razradom likova, jer to, naravno, usporava radnju. Ko bi imao strpljenja da se, na primer, bavi problematičnom porodičnom dinamikom jednog Roberta Lengdona, kada sat otkucava i svet će propasti ako ga on ne spase? Den Braun, Džejms Paterson, Li Čajld, Dejvid Baldači i njima slični donose nam sjajnu akciju i jednostavnu satisfakciju; koja je sasvim okej, samim tim što je satisfakcija. Završavamo čitanje sa zadovoljnim uzdahom: glavni lik je došao, video, pobedio. Cap-cap. Svet je ovih dana brz, ritam Džeka Bauera je nešto što nam je postalo sasvim blisko, i čulima prezasićenim svakojakim virtuelnim uzbuđenjima možda čak i potrebno da bi se setila da su živa.
Na svu sreću, moju a, verujem, još nekih čitalaca, pisci koji pripadaju nešto drugačijoj školi unutar ovih žanrova ne predaju se tako lako sve većoj potrebi – i, shodno tome, izdavačkoj politici, pogotovo u SAD – za žrtvovanjem nekih drugih stvari na oltaru thrill-faktora. Njihove priče ostaju sporije i manje ’bučne'; ako se po njima snimi film – u njemu nema mnogo akcionih scena. Ali to ne oduzima od njihove privlačnosti. Naprotiv. To što su, osim o događajima, osim o ’ko, koga i kako’, to istovremeno i priče o ljudima, priče o ’zašto’, to što su likovi dovoljno kompleksni da liče na prava ljudska bića, po meni ih čini samo boljim. Njihovi glavni junaci obično nisu six foot three i nemaju sixpack, niti vladaju nekim posebnim, ezoteričnim znanjima i veštinama. Ali zato imaju probleme istinitih ljudi: Le Kareov vrhunski špijun Džordž Smajli pati za En, bivšom ženom (ljubitelji ovog pisca će verovatno uočiti da je naslov ovog članka inspirisan naslovom njegovog romana The Naive & Sentimental Lover), inspektor Dalgliš, junak romana P.D. Džejms, je pesnik sa komplikovanim emotivnim životom, Deksterov inspektor Mors je dijabetičar koji nema snage, niti ume da nađe dovoljno dobar filozofski argument da se odrekne alkohola. Megre, inspektor Renko, Kej Skarpeta, ili Fin Meklaud autora Pitera Meja (moj najnoviji ’čovek’), su likovi koji ne poznaju borilačke veštine i nemaju death wish. Umesto toga oni imaju relativno normalne misaone procese, koji su ponekad 'sumnjivog kvaliteta', baš kao u pravih ljudi. Oni imaju slabosti i mane, nisu obavezno moralno superiorni, i desi im se da donesu pogrešnu odluku. I što je najvažnije – oni imaju razlog zašto su baš takvi kakvi su. I upravo to je ono što čini da čitalac sa njima može da saoseća, povremeno se možda i identifikuje, ono što čini da mu je iskreno stalo do njihove sudbine.
Ono što je – meni bar – takođe važno kod pisaca ove 'škole' je to da su, sledstveno, u njihovim pričama ’stvarni’ i svi drugi likovi, ma kako sporedni. Ovi autori tretiraju protagnoste svojih priča isto tako ozbiljno kao što to rade dobri pisci mejnstrima. Elizabet Džordž zahteva od svih njih da odgovore na okruglo trideset pitanja pre nego što ih unese u roman – uključujući, recimo, „šta lik radi kada je sam“ ili „šta mu je smešno“ – samo da bi ih 'upoznala' i, nigde u priči ne pominjući odgovore – dala autentičan život. (Znam da bi poznavaoci ovih žanrova mogli da mi upute primedbu kako bi trebalo da razlikujem 'plot-driven' i character-driven' priče, ali mislim da je, upravo na primeru autora koje sam navela, očigledno da je to sasvim veštačka podela: ko bi mogao da zameri neubedljiv zaplet jednom Le Kareu, ili Martinu Kruzu Smitu?)
Sa ’stvarnim’ likovima – za razliku od ’papirnatih’, jednodimenzionalnih, prostoproširenih, često klišeiziranih ’heroja’ – i svet u kome se oni nalaze i rade svoj posao postaje istinitiji. I u dodatku na to što smo, tokom čitanja, mogli da, osim u fabuli, uživamo i u autentičnoj ljudskoj priči, kada junak uspe, kada pobedi, osetimo jednu sasvim drugu vrstu satisfakcije. I povremeno, mada smo već odavno završili sa čitanjem, uhvatimo sebe kako se nadamo da je, 'tamo negde', on (ili ona) dobro.
Mors je, na žalost, umro – i to ne od metka, nego od posledica svog načina života – što je za mene samo još jedan dokaz da je bio veoma živ. Nadam se da je Renko uspeo da preživi ukrajinske radijacije i sibirske zime. Nadam se da je Smajli imao sreću da, nakon En, zavoli još nekoga; možda nekoga ko mu je pomogao da posle tako stresne mladosti proživi mirnu starost. Mali, debeli, prepredeni špijun je to sasvim sigurno zaslužio, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što nam je godinama bio tako dobro, inteligentno društvo.