Duša slovenska i Lady O.K. (Ili profil srpske čitateljke)

17.10.2011.

„Kraj je odličan, on mi se najviše sviđa. U stvari, da je cela knjiga kao kraj mislim da bi mi više legla“, kaže mi jedna gospođa, nakon što je završila sa čitanjem mog romana Magični teatar ljubavi i smrti. „Da me ne shvatiš pogrešno, mislim sviđa mi se i ovako ...“ Itd. itd., sledi ono što misli da bih volela da čujem.

Ja nisam sasvim sigurna da razumem u čemu je to posebnost kraja. Za mene je on nešto što logično sledi priču i, istovremeno, nešto što ja volim, u životu i u romanima, a kad već ne mogu uvek da imam u životu, mogu bar u onome što izmišljam: karmu koja radi svoj posao kako treba; da svako dobije ono što je zaslužio.

„Šta misliš o kraju?“ pitam zato jednu drugu gospođu, nakon što mi je (sve u svemu sa mnogo više entuzijazma) dala svoje mišljenje o knjizi.

„Mmm ...“ kaže ona. „Iskreno rečeno, malo mi je melodramatičan. Malo previše ... Meri Higins Klark?“

Ovo me je navelo na razmišljanje. Dve žene sličnih godina, obe sa pristojnim čitalačkim stažom. U redu, jesu malo različite, ali obe su žene, a ja nisam Li Čajld ni Dejvid Baldači, prevedeno – u mojim pričama nema sofisticiranog oružja ni masovnog pomora, ja se, da citiram u nešto slobodnijem prevodu Agatu Kristi, specijalizujem za privatna, mala ubistva. Osim toga, ne zaobilazim emocije na račun akcije. Sve u svemu, ’proizvodim’ znači nešto što bi ženama trebalo da ’legne’, bez obzira na tip. Zašto su, onda, ova dva mišljenja bila tako dijametralno suprotna, maltene kao fotografija i njen negativ?

Desilo se da sam ubrzo nakon toga, sledeći razmenu mišljenja sa urednikom jedne izdavačke kuće o položaju krimića u Srbiji i tragajući za odgovorima, proveravala najnoviju bestseler listu londonskog Sandej Tajmsa. Surprise, surprise: od deset najprodavanijih naslova – sedam su bili krimići, trileri i slično! Bilo koja domaća lista priča, naravno, nešto drugačiju priču.

Činjenica: većinu čitalačke publike, bar kada su u pitanju zemlje gde ne postoji polna diskriminacija, čine žene. Dakle, one dobrim delom određuju koje knjige će dospeti na bestseler liste.

Logičan zaključak: srpske i čitateljke u Velikoj Britaniji su ... recimo malo različite. Ili malo više.

Elem, srpska čitateljka: Prva gore pomenuta gospođa je, rekla bih, njen tipični predstavnik i nju ću, u nedostatku boljeg izraza, nazvati Duša slovenska. Ona u principu ne mari za kriminalističke romane (moj je pročitala samo zato što smo u rodbinskim odnosima). Njena omiljena literatura su, kako to ona zove, ’životne’ knjige, one čije teme prepoznaje sopstvenim, ili iskustvom roda i okruženja. Ili knjige koje su odraz njenih snova, najčešće romantičnih, najčešće neispunjenih. Ukratko, Duša slovenska voli knjige koje su nabijene emocijama.

Ona najvažnija je, naravno, ljubav, Ljubav sa velikim Lj, promenjena kroz sve padeže, glagolske oblike i rodove. Zašto bi neko pisao o ubistvu, ako može da piše o ljubavi? Zašto bi neko čitao o belosvetskim zaverama, kada može sebi da priušti jednu dobru ljubavnu priču?

Ali postoji još jedna vrlo popularna emocija kada je u pitanju izbor literature ovog tipa srpske čitateljke. A to je tuga (otuda ’Duša slovenska’, po onoj Đoletovoj pesmi). Tuga, u mnogim svojim oblicima, ’leže’ u njen sistem prirodno, zato što u njemu postoji – sa rođenjem stiglo? Životom ili mentalitetom uzrokovano? – prirodno mesto za nju. I zato je tužna priča – dobra priča. Jer to je, na kraju krajeva – životna priča.

Što, naravno, ne znači da Duša slovenska nema smisla za humor i povremeno ne priušti sebi nešto što će je nasmejati. Neki duhovit chick-lit roman, recimo.

Logično sledi da je druga pomenuta gospođa predstavnik ženske čitalačke manjine kada je Srbija u pitanju. Nju ću nazvati Lady O.K., što je bio nadimak moje profesorke engleskog u gimnaziji ( što na račun inicijala njenog imena, što iz nekih drugih razloga), zato što je ona bila savršen primer ovog tipa žene i čitateljke (Engleska škola?). Svaki školski čas bi započela bacanjem dnevnika na sto i odlučnom izjavom: „Neću da se uzbuđujem.“

I čini mi se da ova izjava može zapravo da posluži kao rezime kompletnog jednog stava: Lady O.K. ne voli emocije na izložbi, niti kod sebe, niti oko sebe. Ona je, maltene u skladu sa tom titulom, nalik pripadnicima britanske aristokratije, od kolevke naučenim da je stiff upper lip rešenje za emotivne napade, sa koje god strane dolazili. Njene emocije su njen biznis i ničiji više, a ona već zna kako da im stane na rep.

Te tako i kada bira knjige, Lady O.K. u principu zaobilazi priče smišljene za to da udaraju direktno u srce i radije se hvata onih koje angažuju njene mentalne procese. Zato će radije pogađati ko je ubica ili, zajedno sa autorom, pokušavati da demistifikuje tajne masona, templara i drugih zagonetnih redova, nego da uzdiše nad neostvarenim ljubavima i roni suze nad tuđim tužnim sudbinama.

Njena vrsta humora? Parodije, satira u svim oblicima, podsmeh slabostima ljudske vrste. Što eksplicitnije – to bolje.

Naravno, Duša slovenska i Lady O.K. su dve krajnje tačke spektra i ovaj komentar sasvim sigurno ne znači da mislim da onima sa ’viškom srca’ fali mozga ili, ne daj Bože – obrnuto. Postoje mnogi prelazni oblici i većina nas je negde između. Nekad smo malo više jedno, na račun onog drugog, možda zato što nam je jedan od ta dva organa draži, ili ga lakše upotrebljavamo nego onaj drugi; možda zbog podneblja, vaspitanja, ili istorije, opšte i sopstvene.

A postoje i slučajevi gde je ’srazmera’ skoro savršena.

Ako ste u dilemi – bacite pogled na svoju biblioteku.

N.B. Pretpostavljam da nije bilo potrebno naglašavati da ’ozbiljna’ književna dela uvek zahtevaju ozbiljnu upotrebu oba organa.

02.11.2011.

Duša slovenska i Lady O.K. (Ili profil srpske čitateljke)

Kako godine prolaze, ja sam sve više Lady O.K. U poslednje vreme veliki deo moje lektire čine krimići raznih vrsta i Stephen King. Bravo za Vericu! Za ovaj tekst i za roman, koji počinjem da čitam za vikend. Mmm...jedva čekam. Domaća Agata Christie ili P.D.James. Da li može bolje? Isidora