Nacionalni sport

Jesen u Srbiji ne počinje onda kada se zlatom oboje pismeni zadaci iz maternjeg jezika, niti onda kada se pogled pretvori u Vilerov goblen, a još manje onda kada lišće svih nijansi počne da romantično pada i zapušava odvode na ulicama...Ne, jesen počinje onda kada Srbijom legne miris pečenih paprika, a pijace se zacrvene gomilama istih na džakove, na kile, na kutije, na kese, na ko kako voli.
Tada se u hladnu memlu gradskih ulaza u zgrade i polumrak koji mutnim svetlom jedva ometa nekada davno opran hodnički prozor, umeša topli miris pečenih paprika, koji u sebi nosi iskonski, neodoljivi i tako sigurnost ulivajući, miris vatre. Razlije se po ulicama, iza ćoška čeka prolaznike, zavlači se u nozdrve i noge se prosto same okreću prema prvom pijačnom punktu na kom bi mogao da se kupi bar naramak krvavo crvenih paprika. Šilja, naravno. I zvekne na plotnu, mune u rernu, bez obzira na svu kolateralnu štetu u formi zagorelih, crnih fleka, ušljiskanog prozora rerne i dima koji kao gost koji za meru ne zna neće danima da napusti stan. O dimljenim zavesama da ni ne govorim. U slučaju da se ima balkon, čiji komšiluk nije suviše razmažen i na dim osetljiv, svi oblici ičega, pod čim se vatrica može pripaliti, iznose se i stavljaju u funkciju. Jes da se malo ulopa balkon, ali...sve to je niska cena za vesnika srpske jeseni – pečenu papriku. Plemstvo koje ima svoja dvorišta ne vredi pominjati, tek tada se postaje svestan važnosti makar i krpice zemlje na kojoj se može uprizoriti paprikopečenije. Naravno, postoji i varijanta zajedničkog dvorišta, zbog čega se pamte, prepričavaju i još uvek dešavaju društveni događaji, zvani »zajedničko pečenje paprike«. To je kada bar jedan ulaz, a poželjno je više, bar jedne zgrade, a dobro je da se pridruži još koja, udruženo pristupa paprikopečeniju u tačno određeno vreme unapred dogovorenog dana. Tom prilikom se proizvodi miomirisna dimčina takvih razmera da se sigurno može videti i iz svemira.
Istovremeno, i u seoskom delu geografije, počnu sa svih strana da se viju mirisni dimovi. To je jedina prilika u godini kada prastari smederevci izlaze na svetlo dana, izgurani iz letnjih kujni, i kada njihovi čunci slobodno, poput dimnjaka nekadašnjih brodova, purnjaju pravo u nebo, obznanjujući da se tu negde peče paprika. Oni koji nisu radi guranju šporeta kog sve muke staračke muče, u dvorište iznosi sklepanu bubnjaru, svu zarđalu od godišnjeg čekanja da pokaže šta zna. Ako se ni ona nema, dovoljan je oveći komad pleha na četiri krive, ciglene noge, pored kog čuči ili na tronošcu navodno sedi, domaćica i obrće paprike nad žegom žara. Ne posluži li vreme suvotom, paprike se peku u letnjim kujnama. Vrata se otvore širom, i prozorče ako ga ima, maknu se one izmučene muvljim upljuvcima zavese, i iz kujne počne da purnja dim na kome bi joj pozavidela svaka lokomotiva koja svoj posao radi od srca.
Ipak, procecu pečenja predhodi nabavka paprike. Ko u Srbiji živi u južnim krajevima, u kojima paprika raste kao mutava i koji su i izmislili ajvarske načine da se dve njive gurnu u jednu teglu, ima olakšan posao. Oni severniji, gde paprika raste al ne besni, u ruralnim delovima, gmižu međ redovima paprike po baštama i kunu sve one koje nisu na vreme pocrvenele, dokupljujući ih od prokletih prekupaca na pijačne dane.
Što se gradskog sveta tiče, on na raspolaganju pijacu ima svakodnevno, ali je umetnost kupiti povelike količine paprike, a da u njima ne dobijete trulo srce džaka ili sakrivenu polovinu tako krivih paprika da ih ni bog otac, zapravo njegova žena, ne bi oljuštila. Zato što paprike za pečenje mogu da budu krive bočnim smerom, ali nikako ne i sredinskim. Mogu da imaju blage uvale i senzibilne doline u svom reljefu, ali nikako ne kratere i preoštre uglove. Ali najvažnije, naročito u ovo moderno doba hibridnih skotova, je da paprike budu iole normalne veličine. Nekada, u dobra stara vremena, čovek je mogao žuljeve da dobije okapajući po pijacama i tražeći veću papriku. Danas je situacija dijametralno suprotna, na pijacama se prodaje povrće koje veličinom konkuriše lubenicama i lusterima, a samo bojom i oblikom podseća na papriku. Zato se uskoro neće na džakove više ni prodavati, nego lepo na komad, pa ako vam treba pedeset kila paprike, lepo kupite pet paprika i otkotrljate ih kući.
Zbog toga, ali i zbog večitog straha da kući nećete doneti onu papriku koja se kroz izlog mrežice džaka vidi, bitno je uspostaviti odnos sa prodavcem pomenutog povrća. To je kao policijska tehnika personalizacije sa osobom koja drži taoca. Prosto, teže će mu biti da vas prevari, i uvali vam bar par kila natrule paprike, kada zna vaše ime. I vi njegovo. Još ako saznate gde živi...Mada, ne treba preterivati, dovoljno je da se skoro srodite.
Upravo tako sam ja probala da rešim moj problem ovogodišnjeg pečenja paprika. Kao prvo, odjednom su na pijacama sasvim nestale obične, prave, crvene šilje. Jedine paprike koje imaju prirodnu dimenziju pretpostavljenu za paprike, su tako krive i kvrgave da ni dinamitom ne bih mogla da ih oljuštim. Naime, pijacama dominiraju paprike takvih razmera da deset kila u komadu možete pod miškom kući da nosite. To što su pune vode, zahvaljujući kojoj će se dim prilikom pečenja pretvoriti u poziv za sve okolne vatrogasne stanice, da ni ne pominjem. Da l ikakav ukus imaju, nekako nisam ni imala želju da saznam. Uostalom, ime im govori sve – Kurtovke. Da se razumemo, ja ne pečem papriku seksualnih frustracija radi, nego jedenja povodom. Dakle, dva slova bitne razlike.
Zato sam pristupila šnjufanju po pijaci. Prvo sam potražila sve grbave babe, umotane u trouglaste šalove ofronclane ivicom ili one u jelečićima od trobojne vune, od kojih su nijanse braon najpouzdanije. Na žalost, i one su se ove sezone odlučile za pomenutu sortu paprika koju sanja svaki seksualni manijak. Babe su otpale...Onda sam proverila dede koje je porodica delegirala na pijacu, postigavši time dve koristi, em će tamo valjda nešto i da prodaju, em će da se reše njihovog nezaustavljivog prepričavanja ratnih doživljaja kroz presek vekova. I oni su otpali, ni oni sem paprika lascivnog imena, nisu imali šta da ponude. Taman sam mislila da ću ipak ove godine morati papriku da pečem na lomači, njene veličine radi, kada sam krajičkom oka ukebala traženu sliku – papriku normalnih razmera. Kod mene iza ćoška, kod Veljka koji ima voćarnico-povrćarnicu liliputanskih dimenzija. Posle srdačnih, detaljnih i konspirativnih pregovora, uspelo mi je da naručim papriku. Pravu papriku.
Tri, četiri dana sam redovno svraćala kod Veljka, proveravajući tok dogovorene operacije. S obzirom da nisam naručila dva šlepera paprike, postojao je kilažni problem pri nabavci. Vredni Veljko je i to rešio, uspevši da zadrži razumnu cenu tražene robe. Jedino na šta nismo računali je – viroza. Spopala me je, kao što inače viroze i imaju naviku da rade, bez najave. Akcija »Paprika« je dovedena u pitanje. Na svu sreću, uz prethodno epsko objašnjavanje od kog je lako poplaveo, u akciju je uključen Žmu. Ja sam disala na uši, zapečenog nosa, iz očiju su mi tekle krokodilske suze, glava me je bezdušno bolela, grlo peklo iz sve snage, ali je zato Žmu bio psihofizički sposoban da ode do Veljka. U trenutku kada mi je stigla šifrovana telefonska poruka: »SPREMLJENO 9400 72,6 po 130«. Ja sam odgovorila: » Bolesna. Stiže muž«. Žmu je odmah forvardovan iza ćoška. Za koji minut je stiglo obaveštenje: »NASTAVAK OPERACIJE DOGOVOREN« Ne znam što Veljko viče na mene, naročito kad se tajnost uzme u obzir, al nema veze. Važno je da sam sada u posedu gepeka prave, pravcate paprike.
Sada jesen može i za mene da počne. Samo Teča da podloži staro furunče i Tetka pripremi lonce i poklopce u kojima će se pariti ispečene paprike, i kondenzovati neponovljivi miris jeseni u našem komadu geografije. Miris pečene paprike.