Majka za poneti

Noćas sam se vratila u bračnu postelju koja me potpisom i državnim štambiljom obavezuje već četvrt veka. Razlog izbivanja je bio više no egzistencijalno opravdan, jer se radilo o opstanku dve trećine moje dece, mlađi sektor. Pomenuti su došli nama, roditeljima svojim, u prazničnu, višednevnu posetu, što je za mene bio signal da se odselim u kuhinju i počnem da kuvam kao za gladni kontinent. Jer same reči »dete«, pa još »student« kod balkanskih majki bude potrebu za prehrambenom borbom za mladunce, do poslednje raspoložive mrvice.



To je valjda jedna u nizu posledica činjenice da je Balkan svako malo gladan, zbog čega njegovi žitelji veruju da je i ostatak planetarne geografije krajnje sumnjiv po pitanju imanja da se jede. Zbog toga je i reč »put« samoaktivirajuća kapisla koja tera blisku okolinu budućeg putnika da počne da priprema hranu za put. Jer, nikad se ne zna koliko će taj put trajati, šta ako se ostvari bojazan zaglavljivanja u snežnim smetovima usred leta ili nekog zemljotresa, vulkana, bilo čega što onog ko je na put krenuo ostavlja usred prašumskih divljina najpre Balkana. Pečeno pile, umotano u novine, na kome se može pročitati olovni kliping prethodnih događaja, je već biblijska tradicija. Ali, ono ne pokriva bivanje u nedođiji u koju se krenulo, ma koliko ista civilizovana bila. U to ime je moja baka, pred svaki naš put, pekla medenjake. One koji traju šest meseci. I pakovala nam ih u, posebno za tu priliku čuvane, kutije od cipela. Tek kad sam sama počela da proizvodim pomenute kolačiće, shvatila sam da njihov pravi miris nije miris skaja ili nove gume.

Druga posledica svedenosti hrane na Balkanu, nebitno kojom višom silom izazvana, je pakovanje hrane svima koji van tog dela geografije žive. Jer, ako tamo negde i ima hrane, u šta se ne može pouzdati, ona nije onakva kakva bi trebalo da bude onda kada je na balkanskom poluostrvu ima. Jer, džaba svega kad tamo onoga što se kod nas hranom zove. Uostalom, čak i ako se radi o jelima koja su izvorno te njihove, strane recepture, ipak to nije kao kad se kod nas spremi. Još ako tome majka pristupi, onda ni Beč nema takvih bečkih šnicli kakve se van njega prave. Naročito kad ih ja pravim, tada bečke jastučnice koje se šniclama zovu, nemaju šanse.

Upravo zato sam i uhvatila busiju na graničnom prelazu između dnevnog boravka i kuhinje. Raspožena kao gladna aždaja da Žmua sprečim u svakom pokušaju noćne akcije koja bi rezultirala atakom na planinu bečkih šnicli spremljenih za poneti. Za mladunce. Za sirote studente majkine. Ako hoće bečke šnicle, nek mu ih njegova majka spremi, ove su bile samo za one koje sam ja rodila i za čiji opstanak sam spremna da se i u spavaćem stanju borim. Nema veze što me je gledao kao ucveljeni štenac, bečke šnicle koje sam ja proizvela su tu bile samo zato da ih u Beč odnesu suncad majkina. I tačka.

Podrazumeva se da su bečke šnicle za u Beč bile samo trešnja na prepun auto svega što u srcu pokojne imperije nemaju. Jer, opšte je poznato da Beč spada u najgladnije afričke zone. Nemaju ni ajvar, ni turšuju, ni somune, još manje cepkane paprike i njihove starije belolučene rošake, sir ni ne sanjaju, k od kajmaka nemaju, pečenice ne suše, do duvan čvaraka im mašta ne dobacuje, pekmezi im se noževima seku i više liče na pihtije nego na posledicu voća...Ukratko, golgota, jad i beda. Zbog toga je sve pomenuto, i još toliko nenabrojanog valjalo skupiti tehikom vrednog mrava, tome dodati skuvano onako kako oni ne znaju da skuvaju i pripremiti decu za odlazak u razvijene, gladne krajeve civilizacije.

Problem je nastao kada se pojavila trilema da li će u studentski autić, koji se nekada mojim zvao, uopšte studenti uspeti da se zguraju. Hrana je zauzimala sav raspoloživi prostor. Doduše, postojala je varijanta da guraju auto do daljnjeg, usput jedu malo po malo, pa kad oprazne sedišta i prostor pred njima da se nekako umuvaju u preopterećeno prevozno sredstvance. Na svu sreću, jedno od iskustava koje studenti vrlo brzo steknu je filigransko pakovanje i sedenje na fakirsko sedenje.

Tako su Princeza i Mali Sin uspeli nekako da se zguraju i krenu ka srcu Austrobugarske. I stanu nešto većem od malečkog automobila. Dok ne pojedu zalihe, spavaće na otiraču. Ali će bar biti siti, siti kao srce majčino. Jer jedna je majka. Sve ostalo je samo bečko bečenje.

I naravno, hvala Bobu Živkoviću koji me tako dobro zna - za Ženu zmaja.