Ljudi i Neljudi

Sećanje na holokaust. Na stravu i bruku ljudskog roda, na vreme neljudi sakriveno iza grčke reči koja označava onog ko je spaljen. Posle vremena zveri, ta reč se šire koristi za genocid, istrebljivanje Roma, Slovena i Jevreja, ali zbog stravičnog, višemilionskog broja jevrejskih žrtava, mahom se vezuje za ovaj, kroz dugu istoriju sveta, proganjani narod.



Kada smo tražili stančić u Beču, za potrebe našeg studenta i njegovog cimera, ali za ono drugo dvoje naših mlađih, koji sada u srcu nekadašnje imperije žive, bilo nam je svejedno gde je. Ako može što jeftinije, da je čisto, da je mirno, da nije daleko od fakulteta. Agilnošću i ljubaznošću se istakao jedan od agenata, razumevanjem naših potreba i spremnošću da se prilagodi našem vremenu. Zato smo jedne subote, Žmu i ja otperjali u Beč, pronašli ulicu u kojoj je bio ponuđeni mali stan. Nekako baš bečku, starih, ono što se kod nas zove »građanskih« zgrada. Naišli smo u vreme kada je bila prilično pusta, ušli u zgradu, našli stan i pozvonili. Otvorio nam je oniži čovek, širokog osmeha, jednom rukom je držao kvaku, a drugom nam je pokazivao da uđemo. Da bi dodatno istakao svoju ljubaznost, naklonio je glavu ka nama, i na glavi malu jevrejsku kapu. Naravno da smo probali da uzvratimo srdačnost šturim znanjem jevrejskog reda, i u glas izgovorili: »Šabat šalom!« Agent je širom otvorio oči i upitao: »Vi ste naši?« Nismo, objasnili smo da nismo, ali...Tada se agent poklonio, duboko, iz pojasa, izgovarajući: »Hvala vam što ste dobri«. Dugo sam pokušavala da objasnim osećaj koji me je tada preplavio, i najbliži je bio – stid. Prosto, mislim da sam pocrvenela od stida za sve ono što nisam uradila, ono čega se svaki čovek stidi, bez obzira što sa tim nikakve veze nije imao. Jer, između ljudi i neljudi je civilizacijski ponor.

Stan smo iznajmili. I shvatili da je naš agent samo jedan od brojnih pripadnika njegovog naroda u tom kvartu. Jevrejskom kvartu. Da je u susednoj ulici zgrada u kojoj je živeo, dok ga zlo nije oteralo, još jedan pripadnik te nacije, Sigmund Frojd. Da mu se oduži, i nadam se izvini, grad je Prvoj bečkoj gimnaziji, u tom istom kraju grada, dao ime po njemu. Kraj mi je, prilikom svake posete, sve više izgledao kao scena spremna za snimanje filma. Sa izlozima odavno prošlih vremena, natpisa nad zanatskim radnjama i prodavnicama izbledelim, drugde već prevaziđenog i zaboravljenog oblika slova, po kome hodaju Jevreji svih starosti, obučeni u svoje nošnje iz svih delova sveta. Sasvim mali dečaci ukovrdžanih, dugih zulufa koji se ljuškaju pri hodu i zavijore kad potrče. Ali i napune jezom kada dečaci dugih zulufa, uz smeh stanu na ulaz zgrade, galame kao vrapci i smeju se, smeju, a iznad njihovih glava, uz dovratak ulaznih vrata stoji mesingana pločica sa spiskom imena, datuma rođenja, godine i mesta hapšenja i smrti nekadašnjih stanovnika te zgrade. Zato što, posle par godina života našeg studenta u tom kraju, je svaki ulaz, svake zgrade dobio takvu mesinganu pločicu. I naš. Jer je studiranjem »naš« postao i još uvek je. I susedni, u kome je od 124 stanara, Jevreja, samo troje preživelo holokaust.

Jedino što se negde još uvek sretne ono čega ne bi smelo da bude. Mesingana tablica, sa imenima starog bračnog para uhapšenog na obližnjem trgu, i oboje ubijenih u Treblinki, nekada živećih u našem ulazu, nestala je samo par dana nakon što je okačena. Umesto nje je osvanulo obaveštenje da će nova uskoro biti tu, i da je o nestanku policija obaveštena. Ona ista policija koja danonoćno stražari iza ćoška naše zgrade. Naime, ista zgrada ima dva ulaza, iz dve ulice. U jednom ulazu žive naši studenti, a u drugom ulazu je sinagoga. Ispred sinagoge svakog dana, sve vreme stoje policajci i budno paze da se niko ispred nje ne parkira, i ne samo na pločniku pred ulazom, nego ni na suprotnoj strani ulice. Ni na minut. Niko. Svaki put kada ih vidim, ja pomislim na detinje, loknaste, duge zulufe, Andre Švarc Barta i njegovog »Poslednjeg od pravednika«. Knjigu koja počinje u dvanaestom veku i putuje kroz progone jevrejskog naroda po Evropi, sve do vrha zla dosegnutog holokaustom.

I nadam se da još uvek postoji bar jedan od trideset šest pravednika koji svojom dobrotom nose na ramenima svet, uprkos svom zlu koje je u njemu živelo i pokušava da živi.

One koji su nas pitali: »Zašto vam deca žive u jevrejskom kvartu?!«, nikada više nisam istim očima gledala. Ni uopšte gledala. Jer, tako počinje razlog za postojanje pravednika.