Ko me kleo taj je dangubio

Kiša je slinila te večeri 26. aprila 1964. godine. Pećina na samom rubu mitologije je ponovo prokišnjavala izazivajući gljivičnu radost kod svih njenih parazitskih, florističnih stanovnika. Usud se to veče izborio za nekoliko slobodnih sati, ne bi li mogao da ode na derbi Zvezda-Partizan. U kamenom domu planera sudbine je, na rubu živaca, tumarala jedna od tri Suđaje. Pokušavajući da sanira posledice poplave u najavi, tražila je po podužem spisku majstora bar jednog spremnog da svojom stručnošću zapuši cureće rupe po pećinskom stambenom objektu.
- Krepaćete u bedi i jadu, dabogda vas svi mrzeli! – klela je očajna Suđaja videvši na površini sutrašnjeg ručka, koji se krčkao u kazanu neophodnom za magične priče, da nema majstora spremnog da dođe do pećine na kraju sveta.
- Slutim da se sutra selimo odavde, javlja mi se da ću nekog udaviti u prvoj narednoj kapi koja mi se zabode za vrat. Ko je našao uopšte ovu pećinčugu?! – cvilela je druga Suđaja, pokušavajući da uspostavi internet vezu, ne bi li proverila spisak novorođenih jedinki.
- Ko? Onaj što se sad dernja na utakmici, a mi treba da radimo u ovim uslovima...ja ovako da proričem neću, nek žive kako stignu, briga me – mumlala je prva Suđaja.
Treća proročica je upravo ulazila u pećinu, vukući u obe ruke kišom rastočene kese iz samoposluge. U zubima je držala ključ od auta, dok joj je oko vrata visila ručna torba.
- Gde si ti do sad? Otišla si u prodavnicu prekjuče, nema te ko majstora... – zagunđala je prva Suđaja, pri pogledu na mokru priliku za kojom se vio put obeležen poispadalim margarinima, sapunima, salvetama, krompirima...
- Mfljršgfljbv! – odbrusila je upitana, bacajući ostatak kesa na retko suvo mesto u pećini.
- E, falim ti se...- začuo se iz ćoška Suđaja obradovana konačnim buđenjem internet pošte - ...baš su našli kad će da se rađaju...
- Nljrtpšmf! – dobacila je treća Suđaja, skupljajući za sobom ispale prehrambeno-higijenske momente.
- Ja ti kažem, mi se sutra selimo odavde. Nego, je l se rodilo šta?
- Jedno za sad...žensko.
- U al se usrećila...nek se i ona seli...
- Kako to misliš?
- Pgfljušf! – mumlala je proročica dok su joj iz naručja ispadale gotove supe.
- Šta misliš kako mislim? Nek se seli, kao Tatari.
- Ko?
- Oni Tatari, ma znaš one što ne možemo da ih stignemo da im proreknemo sudbinu. Samo se seljakaju. Usud im je poslednji put pripretio dizanjem cene benzina, pa se su se sad vratili na konje...nomadska posla...
- Dobro, znači nek se seli...
- Mfljrfg! – dobacila je Suđaja za kojom se razvijala anakonda raspakovanog toaletnog papira.
- Hoćeš li već jednom da izvadiš taj ključ iz usta, da ti nisu svi zubi odavno poispadali sad bi ih polomila...
- I neka pola života provede po samoposlugama! – pljuckajući metalni ukus ključa, progovorila je treća Suđaja besno.
- I nek juri majstore, neujurila ih dabogda...- podmetala je lavor pod novu prokapalu rupu očajna sudbodeliteljka.
- Dobro, znači da se seli, da juri majstore, da visi po samoposlugama, ima li još šta?
- Daj joj i gomilu dece da joj bude zabavnije, mož i malo mačaka i kućića, pa drugi put nek se ne rađa u nevreme...
- Koliko još vremena ima ona Dobra Vila da se pojavi i ovo malo ublaži?
- Nema više, i tako kasnimo, a debeloj po ovoj kišurini ni ne pada na pamet da izlazi iz kolibe...
- Dakle, to je to. I makni mi više taj lavor s puta!
Selimo se otkad sebe pamtim. Prvo smo se selili jer je moj otac bio rudarski indžilir. Od rudnika do rudnika. Mrkog uglja Srbije. Sve dok nisam dovoljno stabilno prohodala da mogu da pobegnem ocu i majci koji su, svako malo, panično pakovali sve oko sebe, imala sam tretman nepokretne imovine koja se stavljala odozgo ili na, sa ciljem da ne padne i skrha se. Onda je otac konačno dobio kancelarijski posao i obećanje da mu sleduje i stan. U to ime smo se opet preselili. U podstanare. Stan se zidao dovoljno dugo da Skadar na Bojani postane primer brze gradnje, a mi smo se selili od podstana do podstana. Moj otac nam je obećavao da će se lancem i katancem vezati za kvaku od konačno našeg stana, samo da se tih vrata već jedared dočepa. Za to vreme sam ja promenila toliko škola koliko prosvetne inspekcije Srbije za svog veka videle nisu...
Posle sam se ja odselila od kuće, a onda i od države, mada to je tad bila ista zemlja, samo njen najdalji komad, al da ne davim...Tamo sam nastavila da se selim, ovaj put u drugoj takmičarskoj ekipi i u drugoj ulozi. Vukli smo od stana do podstana ono kirajdžijske muke, trudeći se da usput ne pogubimo decu koje je od stana do stana bilo sve više. Naš nameštaj je bio potvrda narodne »Dva seljenja i jedan požar«. Sve dok se nismo konačno malo skrasili. Da deca porastu. Tada je najporaslije dete objavilo da se seli, studiranja povodom. Povod i tako nije bio bitan, tek opet smo vukli daske, jastuke, lekove, odeću, kutije, kese, knjige... sve što je mladuncu bilo potrebno, a on očekivao da to za njim samo peške stigne. Izgledalo je kao da su se stvari smirile, kutije i kese povukle iz našeg života, kada je Žmu stigao sa bankarsko-poslovno-egzistencijalnom ponudom crtica predlogom. Izvesna velika galija iz susedne države silno želi da baš on dođe da vesla kod njih. Želju smo, posle duže vanredne sednice, dvoglasno izglasali. Odmah potom je održan Kućni savet minus Student. Posluživši se adutom svetske finansijske krize, kao i brojem populacije željne da se visoko obrazuje po inostranstvima, Žmu i ja smo prisutnima saopštili:
- Dakle, selimo se.
Naša deca, još od malog učena da pravilno govore, su rekla:
- Ne. Pravilno se kaže: Selite se.
I kao argument upotrebila svoje skoro punoletne godine i sposobnost da budu odgovorni. Ko nas li je samo terao da se sve vreme trtimo isticanjem te odgovornosti u procesu odrastanja i vaspitavanja...da se poslužim pedagoškim jezikom.
Tako smo se nas dvoje, kao ne baš toliko davno, opet bacili na pakovanje i posledično seljenje, ovaj put prilično drugačije, jer je zadatak bio preseliti se, a ne odseliti se. Imati dve kuće i u njima sve što se mora. Sa sve knjigama koje nisam znala kako da ostavim...ponesem...ostavim. Kako ću bez ormana iz kog mi, svako malo, nešto zatreba. Čarobnog ormana u kom se samo ja snalazim. I šta ako sve odnesem, pa se vratim kući, zatreba mi, a nema...odseljeno. Ukratko, na drugu stranu Alpa još uvek dovlačim knjigu po par knjiga...i koješta još.
Vreme nije stiglo ni da trepne, taman smo se nas dvoje iole preselili, kad je Prestolonaslednik objavio da se vraća...tako brzo? U naše vreme se duže studiralo...Baš tad je Princeza objavila da ona odlazi bratovljevim stopama...tako brzo? U naše vreme male devojčice nisu još studirale...al dobro...Onaj na rubu diplome je počeo u kuću da dovlači kutije, knjige i kese vremenom bitno razmnožene. Princeza se pakovala. U kese, kutije...Stan je počeo da liči na skladište poluraspakovanospakovanih stvari. Hodnikom smo prolazili samo uz pomoć mačete. U kupatilo uskakali rekorderskim troskokom. Da ne bi ostao zanemaren, Mali Sin je naokolo razvukao svoje sportske momente. Toliko da je prisutna mirođija. I da nam smanji šanse za izvlačenje žive glave pri kretanju kroz stan.
Dakle, opet je počela vožnja prepunih gepeka, jedno smo doseljavali, drugo odseljavali...naravno, nosimo samo neophodno, jer nam je stvarno dosta i seljenja i preseljavanja i razvlačenja stvari naokolo...
- Opet imamo pun gepek? – pitao je Žmu onomad.
- Jeste. – odgovaram ja nepotrebno, tu je gepek, tu je sve, šta tu ima da se diskutuje...
- Zašto je pola gepeka puno ciklama?
- To su moje ciklame.
- Dobro je, već sam mislio da si komšijske ciklame povela u šetnju...a što ih nosimo naokolo?
- Da ih ne ubije mraz.
- Hoće li mraz i ovu gomilu knjiga ubiti?
- Neće, al one mi trebaju.
- Sve?!
- Sve.

I tako svakog vikenda. Bar. Povremeno ne znamo gde je ko i kad će iz tog neznanja da se vrati. Mali Sin je najavio da će da se pridruži sestri. Studiranja povodom. Prestolonaslednik je tu, odnosno tamo gde mi nismo, ali ni to nije sigurno na duže staze.
Živimo kao Tatari i ostali pošten, nomadski svet.
Ko me kleo, taj je dangubio.

p.s. Odoh da se pakujem, noćas ponovo forsiramo Alpe.