10.11.2020.
U leto 1998. godine udario sam se na Adi Bojani jedrom od vindsurfa po desnom uvetu. Vetar ga malo jače cimnuo i ja nisam stigao da se izmaknem. Posle par dana kada je bol prošao provalim neku izraslinu iza ušne rese kojoj sam pripisao svojstvo čvoruge.
Pošto je mala kvrga stajala tu i nije se pomicala, konsultujem se u jesen sa drugarima doktorima koji me posavetuju da odem na maksilofacijalno. Okej, raspitam se po gradu i dobijem preporuku da na VMA potražim jednog super doktora. Odem tamo, naletim na ortaka koga sam viđao po Akademiji, koji je stažirao baš na tom odeljenju, vidim se sa hirurgom, opipaju oni to i zakažu mi operaciju za 24. mart 1999. Rekli su mi da mora puna anestezija i da se leži sedam dana. Usrao sam se, ali ima još mesec-dva, smisliću nešto da zapalim od noža.
Bombarduju Srbiju na dan zakazane operacije i ja sav srećan ne odem u bolnicu.
Prođe neko vreme, godinu i po od tada, i ja se zateknem u Kini. Rana jesen je bila. Šunjamo se i tovarimo robu za šverc po Maloj pijaci u Pekingu i moj ortak Beban me u jednom trenutku pita: „Vugla, kakav ti je to Elijen iza uveta?“ Odem u hotelsku sobu i provalim da se kvrgica poljubičastila a bogami i porasla.
Vratim se u Beograd, odem sada na pravu Makilofacijalnu i primi me doktor (neću nikome imena da pominjem) i kao, dobro je da si došao, hajde da ti zakažemo inciziju. Nemam pojma šta je to, ali nema čučanja u bolnici, odmah se ide kući. Lakne mi, i pomislim na ekipu sa VMA, i naljutim se na njih. Okej, zakažu mi tamo na klinici taj zahvat za 5. oktobar. Ne odem iz opravdanih razloga pošto smo svi toga dana rušili Slobu.
Prođe rušenje Slobe, odem ja ponovo. Legnem na zubarsku stolicu, kad upada sedi profesor sa dvadesetak studenata. „Što si ti došao?“ Ja mu kažem. „U petak (sreda je bila) da si se pojavio u 7 ujutru na prijemu sa pidžamom i četkicom za zube...“ i ode vizita!
Da skratim. Operišu me, od tri histopatološka nalaza jedan nije bio dobar. Na njemu je pisalo „Kancer“. Ja i dan-danas nemam pojma kako se to govno zvalo. Prođem konzilijume, zakažu mi terapiju za leto iduće godine, ja se ukenjam, uletim kod glavne sestre i na žvaku se uguram u termin za zračenje.
U ekipi sa mnom na lečenju su bili sin Smokija Samardžića, Kremenka Tapušković (moja drugarica, stjuardesa, inače žena Taleta advokata), Verica moja rođaka, i još dvoje. Oni su danas svi mrtvi. Dok sam išao na terapiju izgubio sam čulo ukusa, mirisa, ogadio mi se alkohol, nisam čak ni duvao da ublažim muke. Ajde, nema veze čak ni to. Lečio sam se osam meseci. U Jat-u gde sam tada radio su mi na osnovu dijagnoze nudili invalidsku penziju. Svađao sam se sa doktorima tamo. Čak je bilo i na ivici batina. Taj doktor koji je insistirao da se penzionišem odavno je mrtav. Da je dobar lekar spasao bi sebe. Stariji je od mene par godina bio. Dok sam odlazio svakodnevno u bolnicu bilo je trenutaka da nemam za benzin, pa ni za kartu za bus. Išao sam peške, ali me je nekako bolelo dupe da umrem. Moji drugari su se ponašali prema meni kao da nisam šugav. Nisu me zagledali niti propitivali mnogo. Tu i tamo se neko javljao da pita da li mi nešto treba, ali i to je prošlo. Posle osam meseci sam zajahao konja ponovo i do danas ne silazim.
Da sam tada umro, ne bih napisao nijednu knjigu, ne bih imao decu, ne bih imao Bojanu. Nikada više ne bih video Njujork, London, Pariz, Amsterdam, Kopenhagen. Ne bih video Rovinj. Da sam tada umro, mnogi ljudi se ne bi usrali u mojim očima zbog svojih (tada) niskih pobuda. Da sam tada umro, mnogima bi bilo lakše da žive i lažu.
Ali nisam, jebiga.
A, da bio je 10 novembar 2000. kada su me operisali. Sasvim normalan dan. Moj ortak Gile dobio ćerku, a tašta je slavila svoj rođendan, samo je bila 20 godina mlađa. Ha!