utorak 1. april
Rekla je: „Nedostaju mi brze kafe.“
„Nema više Lana, brzih kafa i dugih ručkova. Nema više Beograda. Svet je prestao da postoji. Svet koji smo mi poznavali.“
„Žao mi je zbog dece.“
„Zašto? Svaka generacija ima svoju foru. Baba mi je bila nepismena, ćale prvi put video more kada je bio u vojsci, ja istamburao ceo svet. Ne verujem da se njih dvoje seku što nema Luvra ili Prada, čisto sumnjam da im je miris Londonskog metroa u nosu, da im fali East Village koji sada izgleda kao jebeni Belvil tamo pored Delta Sitija. Pa da li se sećaš da su se jedino radovali Adi Bojani, pa smo prestali da idemo na more s njima kada su ćerki počele sise da rastu.“
„Sećam se. Imali su lepo detinjstvo.“
„Bože, svašta. I više nego lepo. Šta bih ja dao da smo mi moji matorci. Zamisli da si mi keva a ja sebi ćale. Uživao bih. Oni su odrasli ljudi. Neka ih. Imaju svoj put. Imaju da jedu, imaju lepotu, zdravi su. Šta njima može da fali.“
„Sloboda.“
„Misliš na slobodu onu do juče. Pa to je možda tebi i meni bila sloboda. Zato što smo živeli mimo sveta. Provukli se kulovi ispod radara, sačekala priroda da se razbahate hulje, pretio nam je scenario
zlatne milijarde, pa nas je majka Zemlja na trenutak spasla. Zaustavila se Zemlja da siđu: slepi, gluvi, sebični ljudi, što prave buku bez reda i smisla, bez zašto i zato, za koga i kako.“
„Plašiš me.“
„Da Lana od nas odjebu nemi igrači obrednog plesa, sretni u transu, u svetu što postoji samo u glavama ljudi bez skrupula, ljudi bez milosti, ljudi bez sećanja. Ljudi bez pameti, draga moja suprugo!“
„Moj muž, parafraza“, ukapirala je.
„Dobar momak bio je Milan. Igrali smo basket na Kališu. Gledali smo ih u Pioniru. Sećaš se?“
„Svašta...“
Ustao je, da uzme vodu iz frižidera. Protegao se:
„Postojali su u prošlosti Čuvari. Čuvari gradova, jezika, kulture. Čuvari su prvi skrajnuti u poplavi zla, anatemisani su, prokuženi. Ljudi se formiraju u skupove i jednoćelijski dele. Takve je najlakše zatrovati i hipnotisati. 'Mi ne idemo nigde i ne radimo ništa', reče pesnik.“
„U pravu si.“
„A, ko je u pravu: 'uvalim mu karu'…“
Rekla je: „Prostaku. Fujčina...“
Pred njima je dug period okolnih umiranja. Bila je spokojna.
Još uvek nije pokojna.
Pogledao je kroz prozor. Par ljudi na ulici, dva klinca hodaju, jedan čovek stoji, žena šeta dva psa. Karantin je. Vreme za strah i razonodu. Njih dvoje su se skinuli sa vesti, upale Dnevnik RTS, saslušaju prvih par minuta i ugase. Vrate se sebi. Njemu je postalo uobičajeno da kucka poruke sa prijateljima svako veče. Sinoć je započeo da gleda seriju „Gomora“, neverovatno da se u ovim godinama loži na taj krimi rad. Napulj je jezivo mesto na planeti. Jadni ljudi tamo. Oni žive život naše budućnosti. Ceo svet se pretvara u Napulj. Samo lavina iz Vezuva može da spase životinje od ljudi.
U sledećem potopu Noje ne sme da bude čovek, pas se pokazao kao najsolidniji životinjski entitet. Ljudi moraju da prestanu da postoje u ovom obliku. Zločin i kazna. Da ne bi bilo rata, dovoljna je i lavina Korone. Podela sveta na kulove i preplašene je kulminirala. Nije za svakoga letovanje, zimovanje, nije za svakoga kinta. Novac u pogrešnim rukama, u rukama onih koji ne umeju da ga troše je doakao planeti. Okrenulo se sve. Nekada se u areni borila sirotinja do smrti, a bogataši bili na tribinama. Danas su bogati u areni a sirotinja na tribinama. Gladijatori dvadeset i prvog veka su povlašćeni. Oni ne moraju da se bune. Dok Novak i Nadal ne uzmu mačeve u ruke sve je lažnjak.
„Lana, molim te, skloni taj telefon. Gledam te kako se snuždiš. Znaš da meni ne možeš da prenosiš impresije sa
twitera, a strašno je živeti sa 'U cara Trojana kozje uši' presijom. Pusti ludake na miru, sve što te interesuje imaš po sajtovima. Da li smo se dogovorili da primamo samo informacije od stručnjaka? I to one od pre dvadeset dana. Tada su govorili istinu, a onda su ih političari koji su mislili da će ovo „na foru“ da prođe pritisli. Bukvalno ih ucenjuju. Nema opreme, ako ne budete u skladu s nama. Doktori koji su se opredelili po profesiji da pomažu ljudima su se povukli pred besprizornima i plaćaju cenu tog tala. Ja tebi opremu, ti meni hvalospev. Nema hvalospeva, nema opreme. Ljudima ćemo danima pričati kako smo sve preduzeli ali da ste vi a ne mi krivi za SMRT!“
Rekla je: „Nemoj da se dereš.“
„Ne derem se, Lana, nego se vraćam na početak naše ljubavi. Skinuo sam te sa heroina, skinuću te i sa
twitera. Zato što te volim, Lana.“
Brzo se šćućurila uz njega. U njegovom krilu je tako udobno i mekano. Sumrak je davio Beograd. Sutra joj je rođendan. Da li je normalno što ne želi decu? Najlepši poklon bi joj bio da ostanu kod kuće kao poklon za nju. Ali napravilo ih je seme Četiri Petice.
„Baš, jebiga“, pomislila je, i gurnula glavu dublje u pazuh svog mužjaka.
Izvor:
https://kultura381.com/category/ljubav-roman-duleta-nedeljkovica/