Gušteri

Odma da se razumemo, hoću orden. Ne mora ništa sa merlinmornovskim najboljim prijateljima svake devojke, em sam devojkom bila u drugoj polovini prošlog veka, em nisam alava. Može skromnije, al da se sija i obavezno da ima nešto ukršteno. Naravno, da ima i vizantijski bordo pliš-jastuče, jer posle mogu da ga koristim za skupljanje prašine. I da se, mene povodom, uvede status Karantinskog heroja. Jer, svi vi što me ni do pola karantina stigli niste, da se ne javljate, gušteri jedni. Ja sam bre u izolaciji već toliko dugo da mi je svaki izlazak napolje neprirodna pojava. Jedina persona koja može da mi konkuriše je moj drug Bob Živković, koji je sebi uveo karantin krajem osamdesetih godina, od tada iz kuće izlazi samo kad mu je ozbiljno moranje. Njemu da se dodeli uz orden i neki keš, zato što su za njega oni monasi što se osamljuju po gudurama bestragija i u sebi pričaju samo sa prirodnim pojavama i životinjama, čisti amateri.

Ja sam u kuću skembana još sredinom januara. Pre toga su lekari uzaludno pokušavali da poprave moje desno koleno, koje je bilo pljunuta Pepeljugina kočija i bolelo kao da mi je treće oko. Tada im je već bilo dosta i mene i tog mog dela tela, jer su kroz njega uzaludno propustili sve lekove, struje, ultrazvukove, gnjecali ga, merili krojačkim metrom i uopšte se ludo zabavljali. Već su počeli da me merkaju, smišljajući kako da mi urade lobotomiju, jer još samo to nisu na meni isprobali. Ipak, odlučili su se da pre toga sazovu konzilijum i uvale me nekom iz svoje struke, ko se još nije sreo sa mojim bundevinim kolenom.

Tako me je sledovao lekar kog sam ja doživela kao književni prst sudbine i mogući spas, jer sam pri svakom pomenu njegovog prezimena pomislila na Janka Veselinovića i rodno selo njegovog hajduka. Dotični je presekao Gordijev čvor, odlučivši da preseče moje koleno i time skrati muke i meni i njegovim kolegama, koje su već počele da traže stručnu pomoć psihologa svaki put kad me vide kako doćopavam u njihovu zdravstvenu instituciju. U to ime sam, što je brže moglo, podvrgnuta najavljenoj akciji. Naravno da su me uspavali, jer tako me ne boli, a i ne pričam, jer je nezaklapanje za mene prirodno stanje. Do tu je sve bilo očekivano, nenajavljeni momenat mi se javio kad sam se probudila i, naravno, odmah počela da postavljam pitanja. Malo mi je jezik pružao otpor, ali sam lekara nagnutog nad mene, uspela da pripitam kad ću odmah kući. Prezimenjak hajdučkog sela mi je rekao će me se bolnica rešiti čim se priberem, dodavši veselo da naredne četiri sedmice ne smem da stanem na operisanu nogu. Ne smem? A kako ću da hodam? Kako ću napolje? „Na štakama i nikako van kuće“, ljubazno je zapovedio doktor, zadovoljno odmerivši moju nogu, zamotanu od pete do tamo gde se leđa prestaju pristojno zvati. Ako me tad nisu prebacili u sektor za predinfarktna stanja, nikad neće.

Od tog dana je započeo moj karantin, tokom kog su me iskotrljavali samo na kontrole i previjanja, ostatak vremena sam ležala kao ranjenik sa Neretve, tuširala se u kesi za đubre, umotana u foliju za namirnice i povremeno skakutala kao šlogirana roda, naravno jednonožno, pokušavajući da izginem sa štakama. Zapoveđena životna ograničenja je budno nadzirala Kuma Jovanka, koja se doselila kod nas i bila moje obe ruke i jedna noga, ali i savest koja mi se često tanjila do pucanja.

Posle četiri nedelje izolacije i ufačlovanosti u metre zavoja, konačno je svanula peta nedelja, kada me je doktor zaprepastio srećnom vešću da mogu da počnem, ali povremeno vrlo, da se oslanjam na njegov operativni rad u formi moje jadne noge. Napolje ništa.

Hodanje ništa.

Šeste nedelje, kad sam već počela da ličim na šampinjon, dozvoljeno mi je da pravim prve korake. Ponekad. Napolje i dalje ništa. Lepo mi je došlo da na rukama pobegnem prozor. Za taj segment moje mašte se brinula i dalje brižna Kuma.

Sedme nedelje sam smela da hodam, polako i ne van kuće. Što se mene tiče, ja sam taj spoljni prostor već i zaboravila, činilo mi se da je u međuvremenu nestao i da ću do kraja života da gmižem po stanu.

Osme nedelje sam se isteturala napolje i uspela da stignem do prodavnice mešovite robe, u mojoj ulici, na čak trideset metara od kuće. Kuma Jovanka je ponavljala:

„Samo polako i nemoj daleko.“

Međutim, ja sam načisto podivljala i još dva puta, brzinom sluđenog puža na teškim drogama, odmilela do iste prodavnice, planirajući da se naredni put upustim čak i u avanturu bacanja đubreta, što bi značilo dodatnih pedeset metara. Kuma, je sluteći da bih mogla da pomahnitam, počela da me prati u korak i ispituje svako malo, upoređujući moje odgovore sa prethodno datim, ne bi li u njima našla odajuće nedoslednosti. Ja sam treptala kao svračak na jugovinu i merkala kesu sa đubretom. A, onda je država pritekla u pomoć kumi i proglasila pandemiju, epidemiju, izolaciju, samoizolaciju, karantin, ograničeno kretanje, zatvaranje u kuće... Narod je zakukao kao sinja kukavica. Kuma je stavila masku i rukavice, i odahnula. Otoič operisani i labilni kao ja su imali da sede di su, jer ni za di su nisu.

Ne znam šta bi bilo posle još dve nedelje gratis izolacije na dotadašnje lekarske zapovesti, da me nije pogledalo i Žmu proglasio povlačenje u seosku sredinu. Nije rečenicu završio, ja sam već čevoronoške spakovala sve potrebno i, sa sve brojnim životinjama, čekala deportaciju na dedovinu. Sad, ovde, vršim fotosintezu, sa porodičnog imanja ne izlazim, ni na seoski drum izašla nisam, i čekam da mi neko uruči ono gornje sa bilo čime ukrštenim, kao srećnom dobitniku samoizolacije na samoizolaciju.

Al kad se sve završi, prođu ove kuga i kolera, ima da odem do onog kontejnera, taman crkla, i pobednički u njega da bacim đubre. Bezštakalno.