Gola gospoda

Nekada su učitelji bili gospoda, a ne ovo danas kad su plaćeni malo više od rudara. Jeste, kako da ne. Uzmimo na primer mog pokojnog oca. On je bio gospodsko, učiteljsko dete. Do kraja svog veka je ostao željan – belog hleba. Malo ko se tada od sitosti odlučivao da postane učitelj. Sve su to mahom bila seljačka deca sa gomilom braće i sestara, i porodičnom nadom da će se bar to jedno dete kojem učenje bolje ide, bar ono spasiti rmbanja na zemlji. S malo sreće bi moglo možda i familiju da podrži, kad se iškoluje i postane učitelj, gospodin čovek.

 

Tako je bilo sa mojom bakom, Ljudmilom Kuserbanj iz Velike Gorice kod Zagreba. Velika Gorica je tada bila selo. A njihova kuća prepuna žitelja, mahom maloletnih, suviše njih prema meri kratkog hleba. Baka je zato, uz krpljenje i grebanje poslednjih mrva, poslana u učiteljsku školu. Završila je i postala gospođica učiteljica. Naravno bez posla, ali sa očekivanjem porodice da sad sama sebe hrani, i njih onoliko koliko joj uspe. Zato je morala prvo da radi kao guvernanta u bogatoj jevrejskoj porodici.

Negde u to vreme je porodica Milenković iz Badnjevca kod Kragujevca koja je iz Prvog rata izašla bez oca porodice, Živote, u sastavu: prestareli svekar i svekrva, majka i tri sina, odlučila da jednog od njih, Jovana pošalje u učiteljsku školu. Da se prikrpi šta se ima, usput malo možda i država koju mrvu da ratnom siročetu, i da se od Jovana napravi gospodin učitelj koji bi sebe hranio, a i braći ostaloj na zemlji pomagao. I postao je Jovan učitelj, jedino što posla nije bilo, pa je morao da se vrati u selo i pomaže braći.

A onda se kraljevina prisetila gospode, Ljudmile i Jovana, učiteljice i učitelja. Ne znajući da im vezuje sudbine u čvor, nadležna služba je obavestila oboje da im je nađen učiteljski posao, da se spakuju i krenu u – Makedoniju. U Radovište. Ja danas jedva na karti mogu da nađem dotično mestašce, a kako se početkom tridesetih godina prošlog veka u njega putovalo, to ni dragi bog ne zna.

Porodična priča kaže da je gospođica učiteljica, Ljudmila, cvilela kao crkveni miš i ronila suzu za suzom, u vozu kojim se ko zna koliko dugo već vukla ka Makedoniji. Sve dok u voz nije ušao gospodin učitelj, Jovan, koji je jedini imao razumevanja prema njenim gorkim suzama i još gorčom sudbinom.

- Nemojte da plačete, gospođice, uzmite moju maramicu...- tešio ju je Jovan kog je snašlo isto to Radovište zbog kog je Ljudmila neutešno plakala.

Voz je tako dugo kloparao do Makedonije da su se vrlo brzo po dolasku Ljudmila i Jovan venčali. Valjda je tako najbolje Jovan umeo i Ljudmilu i sebe da uteši.

Sve do rata su bili učitelji u Radovištu, četvoro dece im se rodilo, živeli i krpili kako god su znali. Jeste, u tom selu su bili gospoda, ali su njihova deca manje od seoske imala da jedu. Plate su bile takve da bi deca i gladnija bila da im seljaci nisu tu i tamo u naturi davali. I da nije iz Badnjevca stizala pomoć ostalih na zemlji, u obliku poslataka i nećaka i nećakinja koji su dolazili da pomažu.

Početak rata je učiteljska porodica Milenković dočekala u Rači Kragujevačkoj, da bi onda tokom rata uspeli nekako da sa učiteljskom službom dogmižu do sela iz kog je Jovan krenuo da bude gospodin. Svih tih godina se moj otac sećao kao gladnih, zakrpljenih, do poslednje pare prekratke prebrojanih. Živeli su na onom istom imanju sa kog je Jovan krenuo, s tim što i dalje nije bilo muških glava, oba brata su mu bila u nemačkom zarobljeništvu. Jedino je bilo više žena, mnogo više dece i mnogo manje hrane.

Posle rata je bilo ništa manje gladno. Da nije bilo dvojice braće u gurbetluku, gospodin učitelj Jovan bi teško uspeo da kupi kuću u selu. Kuću sa dve sobe, jednim hodnikom i jednom kuhinjom, špajzom i podrumom takođe u jednini. I maleckim dvorištem u kome je bilo mesta za poljske sanitarije, krivu krušku, pumpu za vodu, konopac za veš, omanji sto za ručavanje i dečiju ljuljašku. Uz ogradu se stiskalo retko, hladovinom ugroženo cveće gospođe učiteljice. Sa učiteljskim platama bi teško uspeli i da prežive i da iškoluju troje dece. Jedno je, u međuvremenu, umrlo. Sreća da je okolo bila zemlja, kojoj se gospođa učiteljica uvek zahvaljivala što je tu. Za razliku od grada gde ne možeš rasad u beton da zabodeš, ova zemlja je nastavljala da hrani gospodu koja bi bila prilično gola bez nje.

Mada, u svetu učitelja je socijalna golišavost bila već tradicija. Jeste, postojao je ugled koji se zarađivao generacijama đaka. Taj ugled se čuvao čistom, ispeglanom, krišom zakrpljenom, vremenom okretanom na celiju stranu, odećom. A, u suštini, ni to tadašnje koje se danas zove »nekada«, nije bilo bolje, ni učiteljskog truda, rada i znanja vredno. Kao ni ono pre tog nekada. Učiteljska sorta u Srbiji se retko mogla pohvaliti da zarađuje onoliko koliko je budućnosti značila, što je zapamtila i srpska književnost.

»Pred tu su, dakle, kafanu stala kola i kočijaš skinuo dva sanduka; jedan veći a drugi manji, oba vrlo smešna izgleda, a videlo se po njima da su oba mnogo putovala i štrapacirala, mnoge gazde dosad promenila, i da im mesto nije u sobi. Kočijaš skide još jedan u hartiju umotan kišobran, nešto manji od vašarskog ringišpila, i jedan upakovan krevet koji se vidi da je nekada bio politiran i da je stajao u gostinskoj skobi; zatim i jedan zimski kaput sa olinjalom jakom od krzna i rasparanom postavom, i naposletku jednu veliku zimsku maramu kafene boje, sa dugačkim fronclama.«

Tako je u selo stigao učitelj Pera, odnosno »Petar Petrović, svršeni klirik i izabrani i potvrdjeni učitelj«, koji će se učiteljske sirotinje spasiti tek kada se bude oženio pop-Ćirinom Melanijom.

Uostalom, što bi njemu bilo bolje no što je bilo njegovom »ocu«, Stevanu Sremcu koji je, kada je bio profesor u pirotskoj gimnaziji, pisao svojoj tetki pismo:

»Draga tetka,

Čudno mi je što pišete da ne dobijate odgovore na vaša pisma jer ja sam od vas dobio od ovih ferija samo jedno pismo i na njega sam odgovorio. Zdrav sam i to i vama svima u kući želim, a kako mi nije nužno da vam kažem, dosta je to što znate da sam u Pirotu od koga se svaki kloni i krsti.

Šta mi pišete za haljine da vam ne javljam to je stoga što mi je uja na skoro pisao i veli da će mi novac poslati. Eto zato nisam javljao za meru što sam se novcima nadao, jer ovde ima prilično krojača a ako baš hoćete da tako pravite a ono je moja mera kod Đurice Pevčevog ako je nije izgubio a vi poručite neka bude isti kroj samo štof zatvoreniji ali nemojte nešto staračko.

Haljine bi mi dobro došle jer sam se odtrcao tako da nisam mogao ići o Uskrs u Niš a tako sam želeo.

Vaš Steva«

Tako su Stevana Sremca, očito, tetka i ujak oblačili, a on od prosvetne profesije zaradjivao dovoljno za otrcanost. U to »nekada« kada je, sudeći po pričama, učiteljskoj sorti bilo bolje no danas, u »dobra stara vremena«. Zato što nikada učitelji nisu bili plaćeni onoliko koliko je njihova uloga u društvu i državi bila važna. Nikada kao ni sada, iako je od njih, u velikoj meri, zavisila budućnost pomenutih države i društva. Jer, ako su deca budućnost, onda učitelji te budućnosti ne bi smeli da budu obezvređeni platama od kojih ne mogu da žive, niti da budu u vrhu liste državnih zaposlenika kojima treba rezati plate. Bar ako ne želimo da se čudimo što nam ta budućnost ne izgleda onako kao što smo je planirali i zamišljali. Zato što budućnost čine ljudi koji su sada deca. Učenici.