Godišnjeodmorski pakao

Postoji više načina da čovek sebi upropasti odmor, među njima su najtipičniji: poboljevanje baš tada, zaboravljanje ličnih dokumenata, šporet i ringle da ni ne pominjem, nestajanje struje vezno sa otapanjem zamrzivača, dugotrajno zalutavanje na nepoznatom terenu...Mada, ceo spektar tih baksuzluka prosto nije pouzdan, može da se desi, al ne može na njih da se računa. Ali zato postoji generacijama potvrđeno sredstvo koje bez rizika od neuspeha upropašćava odmor i onima koji imaju živce kao konopce za vezivanje prekookeanskih brodova. Zove se – Pubertetlija.

Prema smatranjima stručnjaka za ljudska bića, pubertet se pomera unazad, dečaci već sa dvanaest godina ulaze u pubertet, a devojčice će se po svoj prilici sa pubertetom u zagrljaju uskoro i rađati. Zato masovna scena u mnogim srećnim domovima izgleda onako kako je i kod nas izgledala: cela kuća godinu dana čeka već pomenuti godišnji odmor. Mlađa deca spavaju sa kanticama i lopaticama pod glavama, i za svaki slučaj unapred napumpanim leptirićima za plivanje na rukama. Srećni roditelji se nadaju bar povremenim teško zarađenim trenucima kada će moći da se prostru po plaži kao da ih je plima izbacila, begu od svih telefona, računa u pošanskim sandučićima, roditeljskih sastanaka...ukratko, svega.

Samo jedna osoba u porodici sedi u svojoj pećini i nit romori, nit govori. Da je ostavite kod kuće ne možete, em je maloletna, em ne ide da kuću renovirate i gradite upravo finansijski oguljeni odmaranjem van nje. Da živite u rasturu koji bi za sobom ta persona ostavila, udružena sa sebi sličnima, takođe ne ide. Dakle, svakodnevnim ušunjavanjem u deo stambenog prostora, dekorisan kao noćna mora poremećenog vukodlaka, pokušavate od Pubertetlije da izvučete bar neki odgovor, mrvu emocija na temu sreće što se bliži letovanje. Dok stojite do kolena u njegovim gaćama, brushalterima veličine leptir mašne, sredstvima za uništavanje bubuljica, polomljenim igračkama i žicama nepoznatog porekla, Pubertetlija vam eventualno odgovara tihim i kratkim mukanjem. Ponekad može i da štucne, ali to je već luksuz očekivati. Naravno da vas ni na tren ne pogleda, jer se upravo bavi proučavanjem upravo pronađene fleke na zidu. Da li je srećan što se ide na more? Muuu...Tako ćemo se lepo provesti. Muu...Krećemo za par dana. Mu...Da li se spakovao? M...

Dana određenog za pokret, mlađa braća i sestre sanjivo trče ka autu, za njima se prosipaju grabuljice i nenapumpane lopte za vodu, vi još jednom proveravate šporet i brzinski se razvodite u hodniku jer se ne zna gde je ona torbica sa pasošima, a ostavljena je evo tu, baš tu, da se vidi...Svi su kao na struju priključeni, lift je stigao, mlađi maloletnici već probuđeno ciče, dok se iz za vama vulja oklembešena prilika Pubertetlije koja nit romori, nit govori. Čak nije sigurno ni da je u budnom stanju. Ako uspete da od nje iskamčite pogled, u njemu će se čitati takva revolucionarna mržnja da vas lepo strava uvati. Jer, ovim cirkusom ispod Pubertetlijinog nivoa je prekinuto njegovo do poslepodnevno spavanje. Naravno, to izignorišete. Nećemo kvariti raspoloženje na revers.

Sedate u auto, mlađa ekipa već pišti: »Jesmo stigli?!«, a iz ćoška uz zadnji prozor se diže para ljutnje na ceo svet i prezrivo mumlanje Pubertetlije. Jasno da ni to nećete primetiti. Ide se na letovanje, samo to je važno. Ako preskočimo vožnju u kojoj svi putnici srećno falširaju sve dečije i ostale radost stimulirajuće pesme, a osoba u pubertetu samo vrši fotosintezu, odbijanje da se izađe na pauzu, mrmljanje da je »sve ovo tako dosadno«, uskoro se stiže na odredište planirano za uživanje, odmaranje i sreću većeg konfekcijskog broja.

Međutim, koliko sutradan počinje prženje na tihoj vatri. Svi jedva čekaju da se ide na plažu, Pubertetlija spava, ne želi ni da zna gde je plaža, a još manje da ustane pre svakog čestitog šišmiša. Posle par sati tvrdih pregovora se dolazi do moguće medijacije, nakon čega naizgled vaše dete, a u stvari najverovatnije uljez iz svemira, odlazi ka kupatilu. Naravno, brzinom puža na teškim drogama, i saplićući se o posteljinski čaršav koji vuče za sobom. Vreme je relativna pojava, naročito kad čekate pomenuto biće da konačno završi higijenske radove. S obzirom da se već bliži podne, mlađi članovi porodice, koji pored vrata sede neodvojivi od kantica i lopatica, počinju da traže ručak. Ali, u kupatilu još uvek zvukom strašnog slapa teče voda, biće da je Pubertetlija već sprao svu kožu sa sebe.

Nakon njegovog konačnog izlaska iz mokrog čvora, formiraju se ponovo grupe za pregovore, naime vaše donedavno dete neće da ide na plažu. Zato što je tamo bezveze. Zbog toga Ujedinjene Nacije šalju specijalnu grupu visokokvalifikovanih mirotvoraca, uz pomoć kojih potpisujete pakt da se na plažu ide, ali da Pubertetlija na istoj može da sedi kompletno obučen, sa sve čarapama i patikama, kao i duksu sa kapuljačom navučenom na glavu, i da bez pismene molbe ne mora da ulazi u vodu. Mlađa braća i sestre za to vreme pokušavaju da pojedu grabuljice za pesak, jer glad ne zna za plastiku. Zato se odlazak na plažu odlaže do obavljanja očito neophodnog prehranjivanja.

Da bi razveselili kako sebe, tako i potomke, odlazite na ručak u kafanu. Tamo svi, bar posle pola sata čitanja jelovnika, odlučuju čime bi obradovali prazne želuce, samo vanzemaljcu u pubertetskoj masci ne želi da jede bilo šta od ponuđene zemaljske hrane. Zato što je bezveze. Ali je gladan dovoljno da pored uobičajene razdražljivosti počinje i da reži. Ujedinjene Nacije odbijaju da ponovo izlože visokom riziku svoje članove, zato stiže posmatračka misija OEBS, koja posle tri sata i konačno izabrane pice, odlučuje da se instantno penzioniše zbog preteških uslova rada kojima je bila izložena.

Jeste da sunce već polako zalazi, ali vi se pozivate na postignuti dogovor i krećete na plažu. Za vama baulja Pubertetlija koji sada sit, novim snagama mrzi sve oko sebe. Na plaži se sav normalan svet kupa, ciči, vrišti, prska, roni, davi, samo pripadnici pubertetske populacije više sorte sede obučeni i prezrivo posmatraju svo to primitivno ponašanje. Jedina briga je da im slučajno ne izviri od negde nepokriveni deo kože ili koja bubuljica.
Boga možda ima, bilo kog, nije bitno, važno se samo da se smiluje i poštedi vas novih ubeđivanja, bar ne morate da se ponovo mrcvarite oko odlaska sa plaže. Tu je Pubertetlija spreman i sam bez vas da krene, ne bi li ponovo mogao da se zavuče u svoj zatvoreni prostor ili bar ćošak i tamo ćuti do daljnjeg. Što daljeg.

Ukratko, sa preskakanjem u troskocima svega što vas u paklu letovanja sa osobom u pubertetu čeka, vaš odmor se pretvara u iscrpljujuće procese moljenja, prećenja, gnjavljenja, ubeđivanja, preklinjanja...Dakle, prosto lepota jedna, naročito kad se uzme u obzir da možda imate još kog mladunca koji odlučnim koracima već maršira ka pubertetu. Što otprilike znači da do daljnjeg letnje odmaranje, u njegovom pretpostavljenom značenju reči, možete da precrtate i zaboravite.

Jasno da se ljudskom biću, kao karakterno slaboj vrsti, tim povodom svašta mozgom prošeta. Takve stvari da vas lepo strava od vas samih spopadne. Retki su oni poput moje Najbolje Drugarice koja je to sažela u roditeljski pasus koji se niko ne usuđuje da izgovori: »...Gledam ga, odvedeš ga na more, on te mrzi, neće da se kupa, neće da hoda, gleda te kao najgoreg neprijatelja, neće da priča hoće da se svađa, ništa ne smeš da mu kažeš, neće ni ono što hoće, neće da pliva, neće na izlet, neće sladoled, neće ni da neće. Svaki dan se natežeš sa njim, da poludiš. Kunem se, lepo mi dođe da ga pridavim, pa sutra u novinama da piše »Majka udavila dete«, i da se pozovem na postporođajnu depresiju sa kašnjenjem od četrnaest godina...«

I ono što je najgore u ovoj priči je to što mi nikada takvi bili nismo. Uzmimo na primer mene, ja sam slušala svoje roditelje, išla sam na more, plivala, ronila, šetala, sve dok jednog dana nisu postali neopisivo dosadni. Prvo te odvuku na to more, a tamo dosadno, nit koga znaš, nit ima šta da radiš. Možeš da plivaš, roniš...al to već godinama radiš...svi se dernjaju, kao uživaju, mlate se po onoj vodi, a tebe samo cimaju i ispituju, da l bi da jedeš, što ne ideš u vodu, što se ne skineš, zar ti nije vruće...Uopšte smor jedan. Bezveze.

P.S. Hvala, Bobe Živkoviću, šta bih ja bez tebe.