Danas je Dan knjige, a juče je iz štamparije izašla moja nova knjiga – »Osmeh za svaki dan«. Ne da sam joj se osmehnula, sva sreća da su mi nikla dva uveta, inače bi mi se osmeh u krug oko glave sastavio.
Srećnu vest mi je odcvrkutala urednica u jedno od pomenutih ušiju, zaglušeno fenom. Naime, moja frizerka je upravo davala sve od sebe da grabuljama, dinamitom i fenom na šaputanje savlada ovo što na glavi nosim, a da je ostatak esnafa ne proglasi vranom koja je rešila da napravi kolektivno gnezdo za većinu beogradske, ptičje populacije. Kako je urednica završila saopštavanje knjigonatalne vesti, tako sam ja jurnula sa stolice, za mnom frizerka sa fenom i češagijama. Prvo sam utrčala u poslastičarnicu veličine telefonske govornice skupljene od pranja, gde sam na brzinu kupila gomilu sitnih kolača i velikih kalorija, i sa njima odgalopirala kod izdavača mi.
Tamo, dok je frizerka pokušavala da se obesi na fen-gajtan, a zaposleni mumali kolačiće, sam ja njuškala svoju novu knjigu. Onaj prvi, prvcati primerak koji ti daju u ruke, onaj što miriše kao duša, na svežu štampu, na nedodirnuti papir, na novo, na jedva čekano. Tog trenutka je sve što je prethodilo toj sreći nestalo iz mentalne fioke pod nazivom »Preduslovi za nervni slom«. Jer, otkad je sveta, veka i naročito Gutenberga, malo sreća se može meriti srećom i čašću da imaš svoju knjigu. Da možeš da se gledaš sa police. Da možeš da čitaš svoje reči...Da znaš da si zaslužio bar dvesta grama ordenja, tanko sečeno, time što si iole mentalno stabilan dočekao svoju knjigu. Jer, sreća je pisati, al kad dođe do pravljenja knjige od tog pisanja, e onda živce daš na licitaciju i kom opanci kom institucija zatvorenog tipa za psihički lelujajuće. Zato što:
Čak i ako imaš izdavača koji jedva čeka tvoj rukopis, isti ti se iz ruku ne daje. Ne izdavač, nego rukopis. Jeste završen, jeste popravljan i iščitan do svakog slova, ali još uvek nešto kad bi mogao...nešto možda da dodaš, oduzmeš, pomnožiš, negde nešto sigurno čuči i iskočiće tek kad knjiga bude gotova...San odluči da se više ne druži s tobom, prosto mu je preko glave da ga u radu prekidaš svaki čas, ne sapliće mu se za tobom dok noću bauljaš po kući, olupavajući kolena o nameštaj, pokušavajući da se setiš šta i gde bi mogao da promeniš u gotovom već rukopisu. Sve dok jedne noći ili dana, i tako je svejedno jer ne spavaš odavno, izdavač ne izvrši drumski prepad, satera te u ćoše i tehnikom Baba za repu deda za babu i ostalu li ti familiju, ti ne otme rukopis. Od tada polovina tvoje duševne ravnoteže pati od tektonskih potresa, članovi familije krišom zovu veterinara jer režiš i ujedaš, strave te spopadaju i mravci pothlađenih stopala ti jurcaju duž kičme.
Za to vreme je tvoj rukopis kod urednika, on čita a ti kod kuće organizuješ improvizovani oltar sa njegovim likom, i svakog dana mu prinosiš žrtve, u nadi da ti neće istranžirati ono što si pisao i na apotekarskoj vagi živaca merio. Ako urednika preživiš, kojom prilikom doktoriraš diplomatiju u malom, čeka te lektor. To znači da ćeš uskoro videti svoj rukopis sa crvenim popravkama. Ili žutim. Kao da ima zečititis. E, tad počinje čitanje bez kraja, konca i ibrišima.
Prvi moj lektor je bio dobri Vujica Rešin Tucić, koji sad negde na nebesima vozi biciklo i piše stihove po oblacima. Drugi moj lektor je bila lektorka koja je pokušala da se sa mnom dopisuje na latinskom. S obzirom da sam joj na latinskom odgovorila, zapretila je da će da skoči s Brankovog mosta. Tu smo se razišle. Naredna je pravila tako osnovne pravopisne greške da sam ja odbila zamenu uloga i zabranila joj dalji egzercir po mom rukopisu. Nakon toga me se setio bog u kog ne verujem, pogledao me, sažalio se i poslao mi lektorčicu-lepoticu, sa kojom i dan danas radim. Jeste da joj se ponekad sloši od mene, al to je tako. Na sve se živ čovek navikne, pa i na mene sa sve rečima zaboravljenim, izmišljenim, prilagođenim, koje ja prosto volim i obožavam.
Taj, indijanski, od strane lektora išaran rukopis, valja pročitati od svakog slova do svakog zareza, do svake makar i slučajne tufne u njemu. Onda se taj tekst još jednom, od svakog slova do svakog zareza i u nedogled čita sa lektorom. Ispregovara se oko svega spornog i nespornog. Zatim se lektorka vrati u svoju pećinu, a ti u svoju jazbinu, i tekst izgubi izgled obolelog od malih boginja.
Posle toga rukopisu sleduje korektura. Ona je ništa manje teretna od onoga kako zvuči, a ime joj je kao da bar šest nogu ima. Rukopis ti vrate, sređen, upristojen, i sve što ti treba da uradiš je da sedneš i ponovo pročitaš rukopis svoje buduće knjige. Od svakog slova, do svakog zareza, tačaka koje ti se, bez stida i srama, razmnožavaju pred očima. Tu negde ti pozli i od tvog rukopisa, i od knjige koja je tu negde al je još nema, i od toga kad ti je uopšte na pamet palo da naučiš da pišeš, shvatiš da je najbolje ostati na pisanju novogodišnjih čestitki, i šta ti je to uopšte u životu trebalo.
Porodica, za to vreme, traži politički azil u najdaljoj zemlji do koje je dobacila. Prestaješ da odgovaraš na telefonske pozive svih sem onih koji pripadaju klanu zaduženom za tvoju knjigu. A, njihove pozive kad vidiš, lepo te koprivnjača spopadne na svim raspoloživim segmentima tela.
Naravno da to nije sve, jer u međuvremenu opet pišeš svoju biografiju, i dok to radiš osećaš se kao da pišeš o crnom neprijatelju, lepo si na rubu da se sam sebe preko novina odrekneš. Dok pokušavaš da se prisetiš svega što si o sebi zaboravio, ganjaš blurbiste. To su tvoje esnafske kolege koje će ti napisati blurb. Jeste, blurb zvuči kao da se zagrcnula zlatna ribica, a u stvari je mala recenzija, kritika tvoje buduće knjige.
Dok srećni dobitnici blurbuju, tebi stiže prelom knjige. I ponovo, po hiljadu i ko zna koji put sa više cifara, počinješ da čitaš svoj rukopis. Tu negde sa rođenim rukopisom ulaziš u odnose koji, u spoljnoj politici, prethode objavljivanju rata do istrebljenja. Čitaš, čitaš, čitaš, oči ti izbeljuju, tražiš da li je negde nešto ispalo ili upalo u rukopis, a znaš da onog gornjeg boga nema, kao što nema ni knjige u koju se nije potkrala neka napast od greške. Naravno, to ćeš videti tek kada knjiga bude gotova i kad najmanje budeš očekivao, zato da ima šta da te glođe i ždere post festum.
Dok se sav ovaj spektakel odvija, u pozadini ilustratori, dizajneri i ostali ljudi od likovnog stvaralaštva, prave naslovnu stranu tvoje knjige. Njeno lice. Malo li je...Naravno da se i ti pitaš, jeste da su oni bića od oka a ti od reči, al i ti se pitaš. Pregovori i natezanja iz te dimenzije su poseban oblik komunikacije, koji neupućene može slatko da nasmeje, dok direktni učesnici plaču po ćoškovima.
Negde, u nekom trenutku palom iz svemira, sve ovo se nekako spakuje. Niko još nije utvrdio kako, al legne. I pred tobom počne da se pojavljuje red – rukopis koji liči na knjigu, krilati rasklop budućih korica te iste knjige, sve što govori da je konačno tvoj rukopis, tvoje reči i tvoje misli, dobio čast da postane knjiga.
Jeste, ima tu još ona pauza kad to pripremljeno krene u štampariju. Za svakog ko je proces štampanja čekao, to traje kao da neko list po list rukopisa u zubima, sve hodajući na rukama, nosi na štampanje, a oni tamo ne štampaju nego grebu tvoj rukopis u kamen koristeći kašičice za sladoled. To vreme čekanja da knjiga izađe iz štamparije, ono meru nema, ono traje iza granica beskraja.
Ali kada te pozovu konačno, kada ti kažu da je gotova, da je izašla, da je tu, da je stvarna, da imaš novu knjigu, tvoju knjigu, nema stvora srećnijeg od tebe.
Ova moja, sasvim nova knjiga je sada u paketima obmotanim pak papirom. U magacinima, sa tendencijom nošenja u kombije. U ponedeljak će osvanuti u knjižarama.
Za to vreme, ona moja prva, slučajnom srećom izabrana, je tu ispred mene. Ona je najbolji lek za zaboravljanje svega što je njeno nastajanje pratilo. Ona je ona iz trećeg pasusa, ona što miriše na svežu štampu, na papir...Samo bebe i nove knjige mirišu tako neodoljivo.
Danas, na Dan knjige, ja imam svoju novu knjigu, mojoj sreći mere nema.