Bobovih Dvestotinedvaipo koraka

Bob Živković piše priče crtajući. Ponekad, retko ali ipak, Bob se vrati rečima. Ovo je njegova priča koja se, kako to obično biva u svetu koji je često tako mali, dešava upravo u ulici u kojoj sam i ja rasla. Jedino što na Bobovoj mapi našeg kraja još uvek nema moje zgrade, na njenom mestu piše »Gradilište«. Bob i ja se nismo tada poznavali, ali je Bob izgleda u pravu kada tvrdi da smo nas dvoje delili dečiju sobu, a da to nismo ni primetili. I gledali istu, novobeogradsku, na ivici Zemuna, strašnu Šumicu šumetinu, s desne strane puta ka školi...



DVESTOTINEIDVAIPO KORAKA

Nikad mi nećete poverovati, ali ja sam rastao odmah uz divlju, močvarnu šumu.

Moja šuma se zgnječila između dve opštine, nedovoljno ćoškasta da bi bila jedan od parkinga Novog Beograda, a previše divlja za pitome parkove Zemuna. Dunav je probao da je prisvoji i odmah se popišmanio. Ostao je samo trag reke, velika bara, taman tolika da ste je mogli smatrati za jednu malu, takoreći džepnu močvaru. Grad je prezreo tu neplaniranu, mokru i bezobraznu šumetinu, i otišao svojim poslom. Kad već niko drugi nije imao vremena i strpljenja da se bavi njome, prisvojila su je deca prozvala „Šumica“.

Put od moje zgrade do Divljih močvara ničije zemlje iznosio je dvestotineidvaipo koraka.

Naravno, da bi uopšte pošao na put, potrebno je da imaš... sestru. Obavezno mlađu. Mlađa sestra služi da je teraš da pođe, nagovaraš, plašiš i hrabriš. Uprkos svom trudu, sestra može da ti se rasplače i vrati kući, ali bar si sebe dovoljno pripremio za tu opasnu avanturu. U slučaju da nemaš mlađu sestru, možeš da upotrebiš mlađeg brata ili nekog druga. Budi oprezan ako na takve puteve pozivaš roditelje.

Mame često misle da deca koja imaju avanture od njih postaju previše znojava, suviše zadihana, skroz mokra ili blatnjava... Uostalom, u jednoj takvoj Šumici sigurno vlada Promaja.

Za razliku od mama, tate nisu toliko oprezne. Tate se oduševe i odmah počinju da popravljaju avanturu. Te šumica nije dovoljno velika, te oni znaju jednu koja je suva, te u toj Šumici nema restorana, ili se ne može prići kolima... Sve u svemu, vodiće tebe tata u jednu bolju šumu, samo ne baš sada, jer ima da radi...

Razne tetke, babe i dede provereno ne funkcionišu po šumama i Šumicama. I zato, kad bi svi pootpadali, ja bih ostao sam.

Naporima pravog Tarzana s Novog Beograda, uspevao sam da prevalim tih dvestotineidvaipo koraka i to maltene bez većih posledica po telo i psihu. Pri tome mi je pomagala činjenica da me je mama za sve stvorila: lukavost lisice, urođena sposobnost za snalaženje u prostoru, hrabost i odvažnost i sasvim sigurno, bar neki predak Indijanac.

Pomalo udela u uspešnosti ekspedicije imao je asfaltirani trotoar, koji je odmah uz zgradu, vodio do same šume. Od onih stvarnih opasnosti, vrebala su me dva ili tri mamurna goluba i, u najgorem slučaju, poneka banda histeričnih vrabaca. Kraj njih bih se provukao živ i zdrav i ugledao Šumicu. To je već bio ozbiljan problem. Lako je bilo stići, ali je trebalo ući unutra. Stajao bih kraj prvog šiblja i trnja i pokušavao da u nju hrabro prodrem pogledom, u sumnjivu magluštinu koju sam upravo izmislio. Jednostavno, ako sam već toliko hrabar da izmsilim tu silnu tamu koja vlada u šumi, ne možete baš odmah očekivati od mene da budem i dovoljno hrabar da u nju i uđem. Na meni je bilo da na kraju puta izmislim sva ona čudovišta koja me unutra vrebaju, oštreći kljove, šiljeći nokte, škripeći, škrgućući zubima, pa čak zadovoljno podrigujući pri pomisli na svežu „dečetinu“. Ostajao bih u šoku kad bi se neko od dece izvuklo iz tog nezamislivog užasa na vreli asfalt. Nekako im nisam mnogo zavideo. Oduvek su moje šume bile mnogo zanimljivije od onih njihovih, stvarnih.

Stajao bih i zurio u decu koja cičeći ulaze i izlaze iz Šumice, čekajući da dovoljno odrastem i smognem hrabrosti za kraj avanture.

Prošle su godine i ja sam prelazio neke druge puteve. Nisam našao vremena da opet pređem tih dvestotineidvaipo koraka.

Grad se prikrao i zatrpao Šumicu soliterima.

Ja sam ostao s pričom, koju vam džabe pričam. Moje šume više nema, i ne mogu da vam preporučim put u nju.

Probajte da nađete neki svoj put.