Istorija i imaginiranje u delu Radoslava Petkovića

Možda bi najbolje bilo opisati Petkovićevu prozu na način na koji Ivan Vetručić, glavni junak romana „Senke na zidu“, doživljava filmsku umetnost – reč je o svetu koje se neprestano menja, koji se obnavlja, i kroz večno obnavljanje traje, čuvajući svoju suštinu. Pomenuta suština, kao vrsta misaonog, smislotvornog jezgra i stalne inspiracije, naslućuje se u sistemu slika, motiva, tema, ideja koje se na različite načine variraju od sedamdesetih godina 20. veka do današnjih dana – takvi su, na primer, slika mora koje blešti, upućujući na ideju svetlosti i osobeni mističko-metafizički naboj (već od romana „Put u Dvigrad“), ili slika primorskog groblja natkriljenog krošnjama čempresa, zatim, Petkoviću posebno inspirativan, motiv nemoćnog Supermena (kakvi su Legolas iz pripovetke „Dok plima traje“ i monah Filarion iz „Savršenog sećanja na smrt“), ili ideja o iznenadnom suočavanju sa poražavajućom misli o besmislenosti (dotadašnjeg) života, refleksija o granici koju svaki čovek u svom trpljenju ima, kritičko promišljanje o zanesenosti legendama, ali i nepristajanju na promene koje njihova eventualna realizacija u naš život unosi, problematizovanje spremnosti da se prevaziđu zadati okviri egzistencije na koje se naviklo, razmišljanje o hrabrosti koja je za to potrebna, o izazovima čovekovog postojanja u svetu i istoriji, potrazi za skloništem/domom, opasnostima individualnog postojanja mimo zaštite i okvira određene zajednice i kolektivne ideologije i tako dalje.



Jedan od argumenata za pretpostavku o davno, gotovo unapred, uspostavljenom jezgru iz kojeg se rascvetala celokupna Petkovićeva proza daje pripovetka „Petar Vlatković. Život i delo“ iz 1989, u kojoj je anticipiran filozofski naboj romana „Savršeno sećanje na smrt“, objavljenog gotovo dvadeset godina kasnije. Treba dodati i da su sva Petkovićeva dela (pa čak i knjige esejističke proze) koncipirana kao tekstovi spiralno-ciklične strukture.

Uočena izmenljivost kao oblik konstantnosti, u okvirima stalno novih realizacija smislotvornog jezgra podseća na „Eseje“ Mišela de Montenja, a izazvana je hrabrim pokušajima da se pronađu odgovori na pitanja koja muče odvajkada, čime se potvrđuje, za postmodernizam netipično, prihvatanje referencijalnosti u smislu zalaganja za mogućnost da nam književnost može nešto reći o životu koji živimo, što u Petkovićevoj prozi stoji rame uz rame sa obnovom priče, odustajanjem od modernističkog neizrecivog, ali i osobenim principom humanosti u smislu razumevanja drugoga i drugačijosti.

Svemu tome treba dodati eruditno nepristajanje na osrednjost, tj. stalno izazivanje zbunjenog čitaoca, budući da je samo takav – izuzetno ozbiljan – pristup dostojan značaja pitanja o kojima se u Petkovićevoj prozi raspravlja: „Nezbunjeni čitalac se svakako lakše kreće po ponuđenom prostoru, ali ta lakoća kretanja nikako ne može biti cilj, pogotovo ako ona, makar delimično, jeste povlađivanje neznanju. Zbunjeni čitalac počinje da razmišlja; dobio je znak upozorenja, svet nije uvek takav kakvim ga vidimo, kakvim ga smatramo“.

Ako je pritešnjenost istorijom iskonsko i suštinsko obeležje ljudske egzistencije, ako je to Vetručićeva vožnja vozom u romanu „Senke na zidu“, onda je za izlazak iz voza, za stupanje na pesak (u romanu „Sudbina i komentari“) – potrebno mnogo hrabrosti, a tu hrabrost, između ostalih, poseduju pripovedači, pisci, to je hrabrost za koju se Petković zalaže, i hrabrost koju prepoznaje kod Montenja i Prusta. Za takvom hrabrosti traga i u svojim delima, i tu se, a u vezi sa apologijom pripovedanja, treba setiti ne samo čuvenog primera grofa Đorđa Brakovića, već i prvog u nizu (auto)stvaralaca Petkovićevog opusa – Batiste Calderonija.



U razgovoru „Svet je nešto mnogo veće“ Radoslav Petković je u vezi sa intrigantnošću i inspirativnošću lika grofa Đorđa Brankovića naveo: „A sudbina grofa Brankovića me je, opet, i to sam mnogo puta ponovio, privukla kao primer, kao jedno ispoljenje, konkretizacija priče o samozvancu, čoveku koji izmišlja čitav jedan fiktivan svet da bi izmenio svoju ulogu u postojećem svetu, menja prošlost da bi menjao sadašnjost i tako određivao budućnost.“

Već uočenom imaginiranju valja pridodati i osobeno autoimaginiranje, i u tom smislu ukazati na sličnosti između napuljskog vajara/gipsara Batiste Calderonija i grofa Đorđa Brankovića, čije falsifikatorstvo i samozvanstvo, u oba slučaja, proističe iz osobene egzistencijalne nedovoljnosti u životu određenom i omeđenom istorijom. Takav ezgistencijalni položaj povezuje ih sa Stojanom Jovanovičem, koji takođe izmišlja priče, suprotstavljajući se činjenicama istorije i sopstvenog života. Pripovedanje o Jovanoviču sadrži i naznake o ravnodušnosti Stojanove žene, i preziru koji je prema njemu osećao njegov tast, zbog čega se, pored nesumnjive ironije, u pripovedačevom glasu može naslutiti i prizvuk sažaljenja i razumevanja, koji će postojati i u promišljanju o lažnom liku tajanstvenog pesnika Ivana Vetručića, koji je načinio Batista Calderoni.

S druge strane, tri pomenuta junaka nesumnjivo razlikuju dometi i posledice njihovih fikcija. Dok se priča Stojana Jovanoviča kretala u uskom porodičnom krugu, Calderonijevo (auto)imaginiranje uticalo je na generacije stanovnika jednoga grada i utiske njegovih posetilaca. Najsnažniji i najdalekosežniji uticaj imala je svakako fikcija grofa Đorđa Brankovića (oličena u „Slavenoserbskim hronikama“), koja je, o čemu svedoči roman „Sudbina i komentari“, ostavila dubok trag na generacije čitavog jednog naroda.

Stiče se utisak da autor želi da ukaže na opasnost imaginiranja prošlosti i istorije, suočavajući čitaoca sa užasom koji je osetio Antonio Lovas kada je shvatio da je lik renesansnog pesnika u stvari idealizovani autoportret napuljskog gipsara, sa čijom se ništavnom sudbinom upoznao tokom svojih istraživanja napuljskih arhiva. Međutim, jednako je neosporna, ali i razumljiva potreba čoveka da svoju sudbinu izmeni, da se bar na trenutak ogluši o zakon da svako svoju sudbinu nosi sa sobom i duboko u sebi, i da, suprotno činjeničnoj istini, oblikuje svoj drugačiji lik, lik koji će biti po meri njegovih snova, ambicija i želja.

Otuda se ukrštanje Lovasovog, Calderonijevog i Brankovićevog lika ogleda i u činjenici da su sva trojica (doduše na različite načine) suočena sa destruktivnom moći istorije, koja ljude melje i oblikuje, dok je, u isto vreme, nesaznatljiva, neprozirna i neuhvatljiva. Zbog toga je svaki svesni dodir sa njom, svaka namera ka njoj usmerena, opasan i neizvestan poduhvat, na čemu se temelji nijansa tragičnosti pomenutih likova.

Nepromenljivost istorije pokušavaju da dotaknu i Stojan Jankovič, Calderoni i grof Branković, dok, s druge strane, Antonio Lovas u njoj vidi nešto što donosi spokoj i mir, svestan ipak da je samo istraživanje istorije poigravanje sa sopstvenim životom.

Zato na ovom mestu valja zaključiti da se još jednom susrećemo sa zagonetkom, sa dva disparatna egzistencijalna puta, od kojih nijedan ne nudi sigurno egzistencijalno utočište, što je jedna od dominantnih ideja čitavog Petkovićevog stvaralaštva.

Ostaje pitanje da li je sve uzaludno, i pisanje, odnosno imaginiranje, oblikovanje poetske/umetničke (auto)istine, kao i poverenje u činjeničnu istinu, ali to ne umanjuje ljudski (tragični) podvig. Možda upravo zbog toga u glasovima Petkovićevih pripovedača možemo uočiti suptilni znak prepoznavanja i razumevanja za sve oblike izneveravanja/falsifikovanja istine stvarnosti u ime građenja poetske (auto)istine i fiktivnog sveta.

Autor: Nina Živković
Izvor: Politikin kulturni dodatak